Šest mera vlade – spas ili…

Diplomac Jejla, uz blagoslov vlade, izdiktira nam šest mera za spas naroda srpskog.

Spasonosni paket trebalo bi da utera u budžet Srbije oko 800 miliona evra, što je kap u okeanu potreba pokradene i opljačkane Srbije. Nedovoljno je to čak i da se isplate kamate na strane kredite za iduću godinu. A, šta ćemo sa glavnicom? E, pa,tu je „svetski finansijski policajac“ koji će se postarati da i nju, kroz neke još oštrije mere, otplate osiromašeni građani. No, nekada se, morao bi i taj „policajac“ da zna, sa golog ne može ništa svući osimgole kože.

Paket od šest mera i „ono“ što još predstoji (prodaja nekoliko preostalih profitabilnih javnih preduzeća) pokušaj je da se izbegne bankrot države, iako je praktično on tu, samo niko nema kuraži da ga proglasi. I ova i prethodne vlade uzimale su skupe kredite i šakom i kapom, neodgovorno ih trošeći samo da bi se što duže održale na vlasti, bez talasanja na ulicama.

Dobro je poznato da je dug zao drug i da se, u principu, mora vratiti. Da li baš mora? Da li je za povraćaj duga odgovoran samo primalac ili i alavi zelenaški kreditor treba da preuzme deo rizika? Ako čoveku pozajmim 100 evra, to je njegova briga da ih vrati. Ako nesavesnom, nekredibilnom hazarderu, a takve su bile srpske vlade u poslednjih desetak godina, pozajmim sto miliona evra, e, to je već i moj rizik i velika briga. A, da li su znali strani kreditori kome pozajmljuju novac u Srbiji? Uveren sam da su znali, ali su isto tako znali da iza njih stoje moćni finansijski i bankarski lobiji i posebno onaj „svetski finansijski policajac“ koji će raznim „merama“ uterati dug. E, pa, ovih pet od šest mera vlade upravo idu za tim da se utera dug. Kako su stvari u svetu krenule u sferi dužničke krize, pogotovo u siromašnim zemljama, može se očekivati da će poverioci jednog dana postati vlasnici dužničkih država.

A, kakve su to „mere“, do sada poznate u praksi, za uterivanje duga? Jedna od njih je i poznata „šok terapija“ koju je Međunarodni monetarni fond primenjivao u slučaju Argentine dok je nije doterao do bede i siromaštva.

„Šok terapija“, između ostalog, podrazumeva: strogu monetarnu politiku, ciljno nisku inflaciju, nerealno visok kurs nacionalne valute, redovno podmirivanje prispelih obaveza uzimanjem novih, po pravilu, skupljih kredita, uvođenje dodatnih poreza, zamrzavanje i smanjivanje plata i penzija, privatizaciju profitabilnih preduzeća, rasprodaju prirodnih resursa, smanjivanje izdataka za zdravstvo, obrazovanje, socijalna davanja i, na kraju, rasprodaju prirodnih resursa, pa i delova teritorije. Da li ovo ima neke sličnosti s neoliberalnom makroekonomskom politikom Srbije posle 5. oktobra?

Zaključivanje sporazuma iz predostrožnosti ili sporazuma o kreditu sa MMF-om, prvi jeznak da su finansije zemlje u ozbiljnoj krizi. Čisti je atak na zdrav razum i podvala kada se u javnosti plasira tvrdnja da sporazum iz predostrožnosti popravlja kredibilitet države i daje sigurnost stranim kreditorima. Istina je suprotna jer u takvim uslovima novo zaduživanje donosi uvećane kamate.

Pored mera „šok terapije“ za istočnoevropske i zemlje bivše SFRJ, multinacionalni finansijski i korporativni kapital razradio je sistem tzv. tranzicije da bi kroz pljačkaške privatizacije, uništeno domaće bankarstvo i trgovinu, ovladao privredama ovih država. Drastičan primer je Srbija iz koje je po podacima Global Financial Integrity samo u poslednjih desetak godina kroz pljačkaške privatizacije isisano više od 50 milijardi dolara, a od 3.000 privatizovanih firmi, ponajviše u bescenje, oko 2.000 se nalazi na rubu propasti ili je već bankrotiralo.

Može li se opljačkano i poharano vratiti? Kada bi postojala uređena država s nezavisnim i kredibilnim institucijama, uz široki politički konsenzus svih relevantnih faktora društva, možda bi i postojala neka šansa. Ovako, napornim radom i „noćnim morama“ pojedinaca (Aleksandar Vučić), bez značajnijeg političkog jedinstva, šanse su minimalne ili nikakve. Zbog toga i „šest mera vlade“, ako uskoro ne uslede još radikalniji rezovi u maligno tkivo države i bitne sistemske promene, ostaće samo palijativa i nezaustavljiv put u bankrot.

Ambasador u penziji