Загонетни Винавер

У тежњи да се што обухватније прикаже дело писца и преводиоца Станислава Винавера (1891–1955), у Културном центру Београда јуче је протекао и десети дан "Фестивала једног писца" који је од 7. до 26. јуна организован у Винаверову част. Учесници разговора говорили су о доминантним књижевноисторијским димензијама Винаверовог дела, његовом непроцењивом раду у домену лингвистике, као и о идеолошком контексту деловања овог "најизразитијег српског модернисте".

Иако је дошао из пољско-немачке културе и српски му није био матерњи језик, Винавер је одлично савладавши наш језик остварио ненадмашне преводилачке узлете, истакао је Гојко Тешић, аутор студија "Заноси и пркоси Станислава Винавера" и "Цитат Винавер".

– Бунтован од раних дана па све до смрти, у доба апсолутног авангардизма, своје учење није претворио у догму, већ је постао најсрпскији европски писац, препознајући националне вредности у европској култури и рехабилитујући европске вредности у нашој средини – додао је Тешић.

Историчар Предраг Ј. Марковић упутио је похвале организаторима, како је рекао, интелигентног и духовитог фестивалског концепта, чији би главни актер луцидним идејама у свом добу могао и ове данашње концептуалисте да стави у џеп. Истакао је да је Винавер на најбољи начин стварао имиџ наше земље, што се огледа и у његовом уделу у књизи Ребеке Вест "Црно јагње, сиви соко", најпопуларнијем путопису о Балкану.

– Његова продуктивност је до те мере невероватна, да је за многе фрустрирајућа, а сигуран сам да је превео више књига него што је просечан културни функционер прочитао у свом животу, рекао је Марковић, изразивши наду да ћемо знати да негујемо ширину и космополитизам који су одликовали културну дипломатију Станислава Винавера.

Говорећи о Винаверовом преводилачком опусу, преводилац Сава Бабић се запитао какве би нам преводе овакав ерудитски дух оставио да је могао да бира дела које ће преводити, подсећајући на потресне Винаверове речи да ће отићи у гроб а да му није понуђено да преведе Шекспира.

Будући да се све ове године провлачила потреба (а према некима излишност) пишчеве рехабилитације, Винаверова унука Милица, иначе, професор на Катедри за француски језик на Филолошком факултету у Београду, истакла је да Винавера многи доживљавају као трагичну фигуру, а време је да се таква перспектива промени.

– Не треба да говоримо о непризнатом и трагичном Винаверу. Нити о неоткривеном или намерно скриваном генију, већ Винаверу као таквом. Нека остане и загонетан али схваћен и признат – каже пишчева унука.