Коалиција против Вучића?

Неке дневне новине покренуле су причу како је Александар Вучић постао таква сметња тајкунско-политичкој коалицији да су се они удружили против њега с циљем да га дискредитују и ослабе. Да ли је то реално или је реч о медијском претеривању? Гледано по мотивима, многи имају интерес да ослабе и пацификују „превише ојачалог“ Вучића и СНС. Где имате заједничке интересе имате убрзо и формалне или неформалне „коалиције“.

Због чега је то тако? СНС је после избора предвођена Вучићем доживела прави бум и прерасла из страначке приче у широк покрет од кога велики део јавности очекује заиста много. Очекују да се борба против корупције настави и институционализује на вишем нивоу друштвене правде у транзицијом осакаћеној Србији. Очекују да ће најављена модернизација донети, ако не одмах, али сигурно после неколико година, видљиве резултате у погледу раста запослености и стандарда. Очекују за степен уређеније, праведније друштво – а ако ништа, барем обрачун са свима онима који су се обогатили на нелегалан начин и на грбачи народа.

Због те и такве подршке, какву је овде можда само у једном времену Милошевић имао, Вучић представља опасног ривала другим политичким актерима. Слаба, пасивна и разједињена опозиција не може да буде озбиљна алтернатива овој владајућој коалицији. Зато је главна политичка динамика унутар владајућег тријумвирата – Николић, Дачић, Вучић. Природно је што код Дачића постоји велики страх од избора и промена јер он сигурно не би могао више бити премијер. Стога је он главни ривал Вучићу и зато настоји да продужи своје трајање на функцији премијера. Зарад куповине времена он је жртвовао Динкића, а торпедовао и Ђиласа. Осим Дачића, и председник Николић се осећа „угроженим“ од ојачалог Вучића, па се можда и каје што је њему олако препустио кормило најјаче странке.

Но оно што много више компликује ове односе јесу утицаји окружења ове тројице (саветници, финансијери и медијска логистика) којима очигледно одговарају међусобна трвења на врху. Окружење председника и они који га подржавају могу своје незадовољство („јер се мало питају“) да пројектују тако да трајно кваре односе Николића и Вучића. Тајкуни који су се први пут уверили да могу бити кажњени логично су се окренули против Вучића и готово сигурно утичу на другу двојицу с циљем слабљења и пацификације борбе против корупције. Дачић у свему томе види шансу да продужи свој мандат до „зелене гране” и његови људи сигурно својски подржавају све што може да им користи за тај циљ.

Без обзира на сву вештину и виртуозност у макијавелистичким обртима које нам демонстрира Дачић (од чега земља нема никакве користи), суштина је ипак у односу „два ратна друга“ – Николића и Вучића. Ако они не могу да остваре фер однос и коректну сарадњу, свако ће моћи ту да се убаци (политичке, финансијске и безбедносне фракције) и да зарад својих ситних циљева квари односе кључних политичких играча у Србији.

Нажалост, код нас готово никад није било довољно мудрости да се то јасно види па су многи профитирали на сукобима Милошевића са опозицијом, Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Николића. Србија је пропустила историјску шансу да нешто уради после 5. октобра јер су се у међусобицама трошили Ђинђић и Коштуница. То је, наравно, одговарало другим политичким актерима, тајкунима и, наравно, моћним странцима. А једино није одговарало Србији, која је тако, батргајући се све дубље и дубље, тонула у транзиционо живо блато.

Очигледно је да и тајкуни имају свој интерес да се на врху дешавају трвења јер рачунају да они неће доћи на ред. Исто тако то одговара и другим политичким актерима који имају интерес да доливају уље на ватру. На крају, и странцима одговарају српске међусобице јер тада нема озбиљне политике, ни консензуса, па чак ни бенигног отпора њиховим захтевима и уценама. Да ли ће ове поразне историјске лекције бити опомена за наше лидере да се опамете и да раде заједнички на „општу ползу“, а не појединачно, један против другог, на своју и нашу штету? Посматрајући како су се наше вође понашале у претходним временима, међусобно се уништавајући и каква нам је политичка култура, можемо као Хајдегер да кажемо да нас „само неко чудо може спасити“.