Криза у САД завршена, све до следеће

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У претпоноћним сатима гласао је прво Сенат, где се за претходно постигнути договор изјаснило 54 демократе и више од половине републиканаца (81:18). Онда је на ред дошао Представнички дом где се јединственом фронту демократа прикључило 87 колега из противничког табора (285:144). На крају је, потписом председника Барака Обаме у првим минутима новог дана, споразум постао закон, чиме је расплетена једна од највећих и најнеобичнијих криза америчког политичком система у новијој историји.

То је омогућило да се ситуација јуче нормализује: на стотине хиљада државних службеника вратило се, после 16-дневног принудног одмора на посао, отворени су национални паркови, музеји и меморијални комплекси, научници на пројектима које финансира федерална влада наставили су рад, а инспекцијске службе контроле...

Одахнуо је и остатак света, јер је спречено да САД дођу у ситуацију да не извршавају своје обавезе према повериоцима и тиме се изазове велики поремећај у међународном финансијском систему, што би у крајњем исходу довело до нове глобалне рецесије.

Нови закон влади омогућава да се задужује до 7. фебруара, али пошто је овлашћена да примењује и ванредне фискалне мере, то може да одложи и до марта. Федерална држава је међутим добила само привремени буџет – до 15. јануара – а цео за фискалну 2014, која је овде почела 1. октобра, донеће се тек кад специјална међупартијска комисија постигне сагласност о мерама за дугорочно смањивање националног дефицита, који је на историјски високом нивоу.

Овакав исход је донео смирење, али није премостио дубоке поделе између две америчке партије, Демократске и Републиканске, око трошковника федералне владе и њене улоге у националним пословима, тако да се већ најављује готово извесна нова криза већ почетком идуће године.

Неће у том погледу много помоћи Обамин апел да „морамо да променимо навику управљања кроз кризе”: идеолошки и интересни јаз између конзервативаца и демократа је исувише велики, а радикална фракција републиканаца која је сигурна у својим изборним јединицама нема мотива да од екстремних захтева одустане.

„Добро смо се борили, али смо изгубили”, признао је пораз њихов вођа, председавајући Представничког дома Џон Бејнер, који је током те борбе био више следбеник групе од двадесетак радикалних републиканаца, него њихов предводник. Утисак да су претрпели тежак пораз потврдио је и умерени сенатор Џон Мекејн, који је од самог почетка сматрао губитничком стратегију своје партије да се буџет и повећање плафона за задуживање услове одлагањем или бар разводњавањем реформе здравствене заштите, коју Обама сматра главним постигнућем свог мандата.

„Ово је једно од најсрамотнијих поглавља које сам видео откако сам у Сенату”, рекао је Мекејн, који је сенатор од 1987, и заиста, није се досад десило да републиканци уђу у тако жесток окршај, у коме је улог била и економска стабилност земље, па и света, а да на крају не добију ништа.

Мало је изгледа и да се они помире за здравственом реформом, највећим социјалним захватом – и прерасподелом економског колача у корист сиромашнијих Американаца – новијег доба, којом су опседнути још од њеног усвајања 2011. Стегоноша изгубљене битке, сенатор Тед Круз из конзервативног Тексаса и пред само гласање се зарицао да ће се борба наставити, истичући да то „жели амерички народ”, али у својој демагогији ниједном није поменуо да ће она помоћи да социјално осигурање добије око 30 милиона од данашњих 45 милиона Американаца без икакве здравствене заштите.

Како је проценио „Стандард и Пурс”, прва цена шеснаестодневне блокаде владе је 24 милијарде долара, али она ће расти. Она политичка је још већа: умањена кредибилност САД као дужника и већ повећане камате на америчке обвезнице, а све то најављује штету која је дугорочнија и већа од непосредне.

Пошто је Вашингтон овде синоним за федералну владу, у буџетском биткама још од 2009, један економски институт је израчунао да је ефекат неизвесности изазван тим периодичним кризама око 900.000 изгубљених радних места и умањивање економског раста за 0,3 одсто годишње.

У позадини је идеолошки сукоб две партије, али и конзервативних и либералних економиста, око темпа редукције дефицитарног финансирања владе. Либерална школа коју предводи нобеловац Пол Кругман сматра да је у условима посткризног опоравка управо држава та која треба више да троши, чак и ако се због тога задужује, како би надокнадила смањену тражњу и економији омогућила да се размахне, с обзиром на то да многе индустрије и знатан део услужног сектора зависе од њене потрошње.

Уосталом, буџети САД су били дефицитарни у 55 од последњих 60 година – дакле у периоду када је Америка била у успону, постала највећа економска и политичка сила, победила у хладном рату...

Конзервативци, међутим, сматрају да су дефицит и дуг непотребно оптерећивање генерација које долазе и да је њихово брзо смањивање апсолутни приоритет.

Због свега тога, вашингтонски управо одгледани трилер ће ускоро – већ за три месеца – имати репризу.