Kriza u SAD završena, sve do sledeće

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U pretponoćnim satima glasao je prvo Senat, gde se za prethodno postignuti dogovor izjasnilo 54 demokrate i više od polovine republikanaca (81:18). Onda je na red došao Predstavnički dom gde se jedinstvenom frontu demokrata priključilo 87 kolega iz protivničkog tabora (285:144). Na kraju je, potpisom predsednika Baraka Obame u prvim minutima novog dana, sporazum postao zakon, čime je raspletena jedna od najvećih i najneobičnijih kriza američkog političkom sistema u novijoj istoriji.

To je omogućilo da se situacija juče normalizuje: na stotine hiljada državnih službenika vratilo se, posle 16-dnevnog prinudnog odmora na posao, otvoreni su nacionalni parkovi, muzeji i memorijalni kompleksi, naučnici na projektima koje finansira federalna vlada nastavili su rad, a inspekcijske službe kontrole...

Odahnuo je i ostatak sveta, jer je sprečeno da SAD dođu u situaciju da ne izvršavaju svoje obaveze prema poveriocima i time se izazove veliki poremećaj u međunarodnom finansijskom sistemu, što bi u krajnjem ishodu dovelo do nove globalne recesije.

Novi zakon vladi omogućava da se zadužuje do 7. februara, ali pošto je ovlašćena da primenjuje i vanredne fiskalne mere, to može da odloži i do marta. Federalna država je međutim dobila samo privremeni budžet – do 15. januara – a ceo za fiskalnu 2014, koja je ovde počela 1. oktobra, doneće se tek kad specijalna međupartijska komisija postigne saglasnost o merama za dugoročno smanjivanje nacionalnog deficita, koji je na istorijski visokom nivou.

Ovakav ishod je doneo smirenje, ali nije premostio duboke podele između dve američke partije, Demokratske i Republikanske, oko troškovnika federalne vlade i njene uloge u nacionalnim poslovima, tako da se već najavljuje gotovo izvesna nova kriza već početkom iduće godine.

Neće u tom pogledu mnogo pomoći Obamin apel da „moramo da promenimo naviku upravljanja kroz krize”: ideološki i interesni jaz između konzervativaca i demokrata je isuviše veliki, a radikalna frakcija republikanaca koja je sigurna u svojim izbornim jedinicama nema motiva da od ekstremnih zahteva odustane.

„Dobro smo se borili, ali smo izgubili”, priznao je poraz njihov vođa, predsedavajući Predstavničkog doma Džon Bejner, koji je tokom te borbe bio više sledbenik grupe od dvadesetak radikalnih republikanaca, nego njihov predvodnik. Utisak da su pretrpeli težak poraz potvrdio je i umereni senator Džon Mekejn, koji je od samog početka smatrao gubitničkom strategiju svoje partije da se budžet i povećanje plafona za zaduživanje uslove odlaganjem ili bar razvodnjavanjem reforme zdravstvene zaštite, koju Obama smatra glavnim postignućem svog mandata.

„Ovo je jedno od najsramotnijih poglavlja koje sam video otkako sam u Senatu”, rekao je Mekejn, koji je senator od 1987, i zaista, nije se dosad desilo da republikanci uđu u tako žestok okršaj, u kome je ulog bila i ekonomska stabilnost zemlje, pa i sveta, a da na kraju ne dobiju ništa.

Malo je izgleda i da se oni pomire za zdravstvenom reformom, najvećim socijalnim zahvatom – i preraspodelom ekonomskog kolača u korist siromašnijih Amerikanaca – novijeg doba, kojom su opsednuti još od njenog usvajanja 2011. Stegonoša izgubljene bitke, senator Ted Kruz iz konzervativnog Teksasa i pred samo glasanje se zaricao da će se borba nastaviti, ističući da to „želi američki narod”, ali u svojoj demagogiji nijednom nije pomenuo da će ona pomoći da socijalno osiguranje dobije oko 30 miliona od današnjih 45 miliona Amerikanaca bez ikakve zdravstvene zaštite.

Kako je procenio „Standard i Purs”, prva cena šesnaestodnevne blokade vlade je 24 milijarde dolara, ali ona će rasti. Ona politička je još veća: umanjena kredibilnost SAD kao dužnika i već povećane kamate na američke obveznice, a sve to najavljuje štetu koja je dugoročnija i veća od neposredne.

Pošto je Vašington ovde sinonim za federalnu vladu, u budžetskom bitkama još od 2009, jedan ekonomski institut je izračunao da je efekat neizvesnosti izazvan tim periodičnim krizama oko 900.000 izgubljenih radnih mesta i umanjivanje ekonomskog rasta za 0,3 odsto godišnje.

U pozadini je ideološki sukob dve partije, ali i konzervativnih i liberalnih ekonomista, oko tempa redukcije deficitarnog finansiranja vlade. Liberalna škola koju predvodi nobelovac Pol Krugman smatra da je u uslovima postkriznog oporavka upravo država ta koja treba više da troši, čak i ako se zbog toga zadužuje, kako bi nadoknadila smanjenu tražnju i ekonomiji omogućila da se razmahne, s obzirom na to da mnoge industrije i znatan deo uslužnog sektora zavise od njene potrošnje.

Uostalom, budžeti SAD su bili deficitarni u 55 od poslednjih 60 godina – dakle u periodu kada je Amerika bila u usponu, postala najveća ekonomska i politička sila, pobedila u hladnom ratu...

Konzervativci, međutim, smatraju da su deficit i dug nepotrebno opterećivanje generacija koje dolaze i da je njihovo brzo smanjivanje apsolutni prioritet.

Zbog svega toga, vašingtonski upravo odgledani triler će uskoro – već za tri meseca – imati reprizu.