Црне рупе економије

Зарађен и позајмљен новац у протеклих 12 година смо потрошили. У Србију од почетка 2001. до краја 2012. године, са разних страна и по разним основама, ушло чак 75 милијарди евра, тврди економиста Милојко Арсић, један од најбољих познавалаца наших јавних финансија, али и „црних рупа” у којима нестаје новац пореских обвезника. Биле су то за нас огромне паре, али нисмо с тим новцем много урадили – ниједан од саобраћајних коридора није завршен, железница нам је у очајном стању. Држава није улагала у све оно у шта свака држава мора да улаже. Да је њена држава радила свој посао, Србија данас не би била високо задужена земља над којом лебди авет банкрота.

Економиста Млађен Ковачевић је један од оних који су годинама указивали на то да држава води погубну економску политику. Зато за садашње и будуће економске невоље не треба кривити светску економску кризу.

„Српска октобарска револуција” је обећала да ће свима бити боље. Пре свега зато што ће бити више посла. То обећање је, као црвена нит, прожимало „Договор с народом”. Не улазећи у разлоге, тек примењени универзални модел транзиције у Србији није оправдао очекивања већине. Уместо нових радних места, на стотине хиљада људи је остало без посла. Незапосленост је највећа мука око не само за 760.000 људи, већ готово сваке породице и целог друштва. Неки стручњаци тврде да је уСрбијиданас један одсто супербогатих, 15 процената живи стандардомизнадпросека, 35 одсто награнициегзистенције, а чак 49 процената анкетираних је рекло да су сиромашни.

Да су владајуће гарнитуре улагале мање јавних пара у куповину бирача, а више у капиталне инвестиције, било би више фабрика, запослених, пореских обвезника, а и државна каса била би пунија.

Очевину смо распродали, своје и позајмљене паре потрошили – долази време враћања. У невреме, рекло би се, када нас је сваким даном све мање, а свуда смо вишак – никада мање запослених и никад више незапослених и пензионера.

Предуго су одлагане неопходне промене. Челници садашње владе тврде да ће, коначно, почети скоренитимреформајавногсектора: здравства, школства, пензионогсистема, јавних предузећа, државнеадминистрације. Чврсто су обећали да ће скинути с грбаче народа десет година неуспешно реструктурисана предузећа и окончати маратонску приватизацију. Милојко Арсић тврди да су то „црне рупе” јавних пара, које су добрим делом појеле и новац добијен од приватизације друштвених предузећа. Зато држава сада нема почетни капитал да оснује развојну банку, која би подстакла развој нове српске индустрије. А нова индустрија нам је неопходна. Без нове индустрије, њених радних места и извоза, нема нам живота, тврди професор београдског Економског факултета Љубодраг Савић. Упућени кажу даунаредних пет година мора да се удвостручи број предузећа, а до 2030. да се створи бар 300.000 нових радних места. Јер, „с дубоком провалијом између производње и потрошње, Србија не може да постигне економску стабилност и ту никакве фискалне или пореске акробације не помажу”.

Сви се слажу да нова економска политика ове владе, на коју се предуго чека, мора подстицати запошљавање, пре свега у производњу разменљиве робе намењене извозу. Како би се зарађеним девизама, поред осталог, враћали приспели страни кредити, државни и приватни, чија је висина премашила линију ,,недозвољеног минуса”.

Али, „српсканова економска политика” подразумева и другачију расподелу – у корист оних који стварају, а на рачун повлашћених у протеклој деценији.

Александар Микавица