Радуловићев „рестарт” – шанса или заблуда

Месец и по дана након што је постављен за министра привреде Саша Радуловић најављује да ће радити баш оно што је претходних месеци и година писао у својим блоговима и коментарима. Мере које је обелоданио требало би да обухвате – окончање процеса приватизације на потпуно другачији начин, увођење реда у трошење пара из буџета за помоћ јавним предузећима и губиташима, наметање знатно већег степена одговорности свима онима који управљају тим предузећима, промену закона о раду, приватизацији, стечају, планирању и изградњи...

Да ли је заиста реч о шанси за раскид са досадашњим економским моделом заснованим на кредитима и субвенцијама за које су унапред зна да никада неће бити враћени, или смо поново у заблуди и гледамо репризу? Јер, свако ко је раније седео у фотељи министра привреде најављивао је реформски заокрет. Од заокрета никад ништа није било, а поруке појединих претходника Саше Радуловића да ће Србија бити „тигар на Балкану” данас делују као провокација.

Једино је јасно да је Радуловићева идеја о „личним картама” предузећа

више трн у оку руководиоцима државних и полудржавних предузећа него радницима. Зашто?

Наиме, Радуловићев захтев да руководство сваке од ових фирми мора да достави министарству „личну карту”, многима се није допао. И сам министар је признао да му је за месец и по дана свега 10 предузећа послало потпуне информације о имовини, пословању, финансијским извештајима, добављачима, повериоцима...

– Ко води уредно књиговодство за седам дана може да достави „личну карту” предузећа. Једина тема о којој можемо да разговарамо са директорима фирми док то не ураде јесте – када ћете доставити личне карте – поручио им је Радуловић пре неколико дана на конференцији под називом „Рестарт” на којој је и представио нове мере.

Поставило се одмах питање зашто се то уопште тражи, јер је и раније било сличних пописа предузећа и о њима се много тога већ зна. Осим тога, није мало ни оних који потезе Саше Радуловића тумаче појавом „од мене све почиње”, тако карактеристичном за наше функционере, директоре, управнике... Одговор је можда у томе што министар Радуловић намерава да све те податке јавно објави на сајту свог министарства, како би могли да их виде не само заинтересовани инвеститори, већ и запослени, синдикати, партнери... Када се томе дода Радуловићева замисао да ће тражити знатно више одговорности за оне који воде јавна предузећа и за стечајне управнике, као и санкције за оне који не пошаљу потпуне „личне карте”, јасно је зашто није мало оних који ту обавезу избегавају.

И после свега, хоће ли Радуловићев „рестарт” српске економије успети? Како на то гледају привреда, економисти, стручњаци?

– Идеја са „личним картама” је добра јер су до сада инвеститори неретко куповали мачку у џаку. Имам таквих искустава. Купите фирму, а не знате за све њене дугове и сву имовину. Многи проспекти о предузећима која су продавана били су нетачни, а због тога никоме у Агенцији за приватизацију и у надлежним министарствима није фалила ни длака са главе – сматра Душан Коруноски, генерални секретар Уније послодаваца. Он види више разлога за опирање многих да доставе уредне „личне карте”.

– Уколико буде упоран и овако настави, министар Радуловић ће дирати тамо где нико до сада није, а „личне карте” одбија да достави свако коме транспарентност пословања из неког разлога не одговара. Ту пре свега мислим на менаџмент – наводи он, указујући да генерално ова и сличне асоцијације дају подршку ономе што министар Радуловић намерава да ради.

Донекле другачији је став Милана Кнежевића, председника Асоцијације малих и средњих предузећа и власника „Модуса”. Он на „рестарт” мере гледа само као на претпоставку за решавање проблема у којима се налази наша привреда.

– Ту недостаје кључна мера, а то је смањивање пореза и доприноса на рад и борба против сиве економије – понавља Кнежевић.

На наше питање да ли би се тиме можда угрозило пуњење буџета, од чега страхују у Влади Србије, Кнежевић одговара да то није тачно.

– Уколико би се порези и доприноси смањили за 20 одсто, у буџету би било 700 милиона евра мање. Та средства је могуће надокнадити из буџета Фонда за развој, који није добро пословао, из средстава која ће следеће године фирме враћати том фонду, из тога што ће се мање давати предузећима у реструктурирању. Морам да кажем да на рачуну Фонда за развој има још 173 милиона евра, а ми део тога дајемо за гаранције послу са „Итихадом” – закључује Кнежевић.

Што се тиче субвенција губиташима и предузећима у реструктурирању, на шта Радуловић гледа као на тровање тржишта, мишљења се такође разликују. Економиста Горан Николић, са Института за европске студије, сматра да би укидање субвенције значило аутоматско гашење таквих фирми и остајање без посла више од 50.000 људи, а изазов види у томе да се од њих направе ефикасне фирме.

– И амерички председник Обама је пре неколико година спасао фабрике аутомобила у Сједињеним Америчким Државама. Ту је и Европска унија која прича о либерализму, а истовремено жестоко брани и субвенционише своју пољопривреду. Треба бити пажљив са резањем субвенција – сматра он.

Међутим, Милан Ковачевић, консултант за страна улагања, сматра да се тиме што ће бити мање субвенција шаље добра порука.

– Када неког субвенционишете наносите штету свима који се баве тим истим послом. Навикавате ту фирму на повлашћен положај и, што је такође лоше, већина тих средстава иде из задуживања – објашњава он, али додаје и да су неке мере изостале.

– На пример, нисмо дотакли судство, где привредни спорови дуго трају. Осим тога, и даље не постичемо почетак посла. Када неко крене у бизнис, треба га растеретити у почетку – закључује Ковачевић.

После свега, јасно је да Радуловић од свог концепта (за сада у теорији) не одустаје. Колико ће у спровођењу тога бити успешан, сви су сагласни, зависиће од подршке коју ће му дати СНС и СПС, али и ПУПС.