Radulovićev „restart” – šansa ili zabluda

Mesec i po dana nakon što je postavljen za ministra privrede Saša Radulović najavljuje da će raditi baš ono što je prethodnih meseci i godina pisao u svojim blogovima i komentarima. Mere koje je obelodanio trebalo bi da obuhvate – okončanje procesa privatizacije na potpuno drugačiji način, uvođenje reda u trošenje para iz budžeta za pomoć javnim preduzećima i gubitašima, nametanje znatno većeg stepena odgovornosti svima onima koji upravljaju tim preduzećima, promenu zakona o radu, privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji...

Da li je zaista reč o šansi za raskid sa dosadašnjim ekonomskim modelom zasnovanim na kreditima i subvencijama za koje su unapred zna da nikada neće biti vraćeni, ili smo ponovo u zabludi i gledamo reprizu? Jer, svako ko je ranije sedeo u fotelji ministra privrede najavljivao je reformski zaokret. Od zaokreta nikad ništa nije bilo, a poruke pojedinih prethodnika Saše Radulovića da će Srbija biti „tigar na Balkanu” danas deluju kao provokacija.

Jedino je jasno da je Radulovićeva ideja o „ličnim kartama” preduzeća

više trn u oku rukovodiocima državnih i poludržavnih preduzeća nego radnicima. Zašto?

Naime, Radulovićev zahtev da rukovodstvo svake od ovih firmi mora da dostavi ministarstvu „ličnu kartu”, mnogima se nije dopao. I sam ministar je priznao da mu je za mesec i po dana svega 10 preduzeća poslalo potpune informacije o imovini, poslovanju, finansijskim izveštajima, dobavljačima, poveriocima...

– Ko vodi uredno knjigovodstvo za sedam dana može da dostavi „ličnu kartu” preduzeća. Jedina tema o kojoj možemo da razgovaramo sa direktorima firmi dok to ne urade jeste – kada ćete dostaviti lične karte – poručio im je Radulović pre nekoliko dana na konferenciji pod nazivom „Restart” na kojoj je i predstavio nove mere.

Postavilo se odmah pitanje zašto se to uopšte traži, jer je i ranije bilo sličnih popisa preduzeća i o njima se mnogo toga već zna. Osim toga, nije malo ni onih koji poteze Saše Radulovića tumače pojavom „od mene sve počinje”, tako karakterističnom za naše funkcionere, direktore, upravnike... Odgovor je možda u tome što ministar Radulović namerava da sve te podatke javno objavi na sajtu svog ministarstva, kako bi mogli da ih vide ne samo zainteresovani investitori, već i zaposleni, sindikati, partneri... Kada se tome doda Radulovićeva zamisao da će tražiti znatno više odgovornosti za one koji vode javna preduzeća i za stečajne upravnike, kao i sankcije za one koji ne pošalju potpune „lične karte”, jasno je zašto nije malo onih koji tu obavezu izbegavaju.

I posle svega, hoće li Radulovićev „restart” srpske ekonomije uspeti? Kako na to gledaju privreda, ekonomisti, stručnjaci?

– Ideja sa „ličnim kartama” je dobra jer su do sada investitori neretko kupovali mačku u džaku. Imam takvih iskustava. Kupite firmu, a ne znate za sve njene dugove i svu imovinu. Mnogi prospekti o preduzećima koja su prodavana bili su netačni, a zbog toga nikome u Agenciji za privatizaciju i u nadležnim ministarstvima nije falila ni dlaka sa glave – smatra Dušan Korunoski, generalni sekretar Unije poslodavaca. On vidi više razloga za opiranje mnogih da dostave uredne „lične karte”.

– Ukoliko bude uporan i ovako nastavi, ministar Radulović će dirati tamo gde niko do sada nije, a „lične karte” odbija da dostavi svako kome transparentnost poslovanja iz nekog razloga ne odgovara. Tu pre svega mislim na menadžment – navodi on, ukazujući da generalno ova i slične asocijacije daju podršku onome što ministar Radulović namerava da radi.

Donekle drugačiji je stav Milana Kneževića, predsednika Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnika „Modusa”. On na „restart” mere gleda samo kao na pretpostavku za rešavanje problema u kojima se nalazi naša privreda.

– Tu nedostaje ključna mera, a to je smanjivanje poreza i doprinosa na rad i borba protiv sive ekonomije – ponavlja Knežević.

Na naše pitanje da li bi se time možda ugrozilo punjenje budžeta, od čega strahuju u Vladi Srbije, Knežević odgovara da to nije tačno.

– Ukoliko bi se porezi i doprinosi smanjili za 20 odsto, u budžetu bi bilo 700 miliona evra manje. Ta sredstva je moguće nadoknaditi iz budžeta Fonda za razvoj, koji nije dobro poslovao, iz sredstava koja će sledeće godine firme vraćati tom fondu, iz toga što će se manje davati preduzećima u restrukturiranju. Moram da kažem da na računu Fonda za razvoj ima još 173 miliona evra, a mi deo toga dajemo za garancije poslu sa „Itihadom” – zaključuje Knežević.

Što se tiče subvencija gubitašima i preduzećima u restrukturiranju, na šta Radulović gleda kao na trovanje tržišta, mišljenja se takođe razlikuju. Ekonomista Goran Nikolić, sa Instituta za evropske studije, smatra da bi ukidanje subvencije značilo automatsko gašenje takvih firmi i ostajanje bez posla više od 50.000 ljudi, a izazov vidi u tome da se od njih naprave efikasne firme.

– I američki predsednik Obama je pre nekoliko godina spasao fabrike automobila u Sjedinjenim Američkim Državama. Tu je i Evropska unija koja priča o liberalizmu, a istovremeno žestoko brani i subvencioniše svoju poljoprivredu. Treba biti pažljiv sa rezanjem subvencija – smatra on.

Međutim, Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, smatra da se time što će biti manje subvencija šalje dobra poruka.

– Kada nekog subvencionišete nanosite štetu svima koji se bave tim istim poslom. Navikavate tu firmu na povlašćen položaj i, što je takođe loše, većina tih sredstava ide iz zaduživanja – objašnjava on, ali dodaje i da su neke mere izostale.

– Na primer, nismo dotakli sudstvo, gde privredni sporovi dugo traju. Osim toga, i dalje ne postičemo početak posla. Kada neko krene u biznis, treba ga rasteretiti u početku – zaključuje Kovačević.

Posle svega, jasno je da Radulović od svog koncepta (za sada u teoriji) ne odustaje. Koliko će u sprovođenju toga biti uspešan, svi su saglasni, zavisiće od podrške koju će mu dati SNS i SPS, ali i PUPS.