Власник неговане, лепе српске речи

Тек када умре човек схватимо колико је живот један велики вашар, карусел радости и бола. Миодраг Максимовић, дугогодишњи угледни новинар "Политике", био је личност која је лично познавала више Београђана од иког другог у граду, а узвратно популарног и срдачно жовијалног Макса знала је читава читајућа Србија и Југославија. Изненадно као гром на Врачару отишао је Макс – парадоксално незнано, тихо и нечујно пред само шаком својих најближих.

Држећи своје пријатеље и безброј људи са којима је комуницирао за своје највеће богатство, презирао је материјална добра, охолост, таштину, лажни сјај парвенира, прекомерност сваке врсте. Живео је и радио у својој помало тескобној шкољци, окружен силним књигама и сликама којим су га даривали и награђивали највећи југословенски уметници. Додатна врела за свој рад налазио је у "Политици" која је била снажни епицентар најзначајнијих дешавања у култури и уметности читаве Југославије. А такође и у "Политикином" ареалу који се од фамозног "бермудског" троугла: подрум "Под липом" – "Грмеч" – "Шуматовац" ширио преко Шафарикове до Француске улице.

Са Ристом Ратковићем и Зиром Адамовићем, Макс учествује у оснивању Културног додатка "Политике", у чијој је редакцији провео највише година, уређујући и исписујући у њему његове најлепше странице. Ако би се неко у то време нашао поред Максовог радног стола, могао га је чути како телефонира Иви Андрићу, Крлежи, Лалићу, Најдхарту, Скендеру, Хусеину, Дероку, Прици, Муртићу, Меши, Добровићу. Пратио је сва збивања у култури и уметности и од оних којима је телефонирао као ђачићима давао је задатак и тражио текст за "Политику". Основао је рубрику "Портрет" и "Архитектура у свету и код нас", која га је нажалост ето сада надживела.

Само Максовом преданошћу и упорношћу "Политика" и Додатак могли су да дођу до блиставих текстова из пера: Пеђе Милосављевића, Жике Здравковића, Најдхарта, Глушчевића, Матије, Моме, Ћелића, Еде Муртића, М. Б. Протића, Булета, Вите, Бране и десетине других југословенских писаца и интелектуалаца за које је недавно у анкети "Пета деценија" наш највећи живи писац рекао: "Ставови и судови ’Политике’ о књижевном, ликовном, музичком и сценском стваралаштву, деценијама су били од изузетног значаја и утицаја на опште духовно стање просвећеног дела народа."

Макс је оставио за собом одличне сараднике и настављаче Додатка: Радована, Драгану, Милку Лучић, Анђелку Цвијић, Зорана.

Добар део времена који му је преостао од "Политике", Макс је употребио за књиге, књижевне листове и часописе. Био је оснивач и уредник култне библиотеке "Зодијак". Још шездесетих година донео је у нашу средину дела значајних светских и наших писаца: Јонеска, Далија, Кјеркегора, Ватсјајана, Николе Милошевића.

Сасвим недавно, не слутећи да је то тестаментарно, Макс је објавио у "Књижевном листу" текст под насловом "О таштини", у којем је, тумачећи сина Давидова из Старог завета, написао: "Таштина је испразност над испразностима". Он, вредни и поштени новинарски и књижевни критичар и есејиста, анегдотичар, вољени забављач и исмевач свега недемократског од Броза до Шпиљка, богати власник неговане, лепе српске речи – отишао је без речи.