Атом рата или мира

Да ли је на помолу крај три деценије дугог конфликта између Сједињених Америчких Држава и Ирана?

Историјски телефонски разговор америчког председника Барака Обаме и иранског председника Хасана Руханија – први директни контакт шефова две нације од времена Исламске револуције 1979. – несумњиво је наговестио важан заокрет с далекосежним геостратешким потенцијалом.

Иако коначна реч иранске политике зависи од ајатолаха Алија Хамнеија, Врховног вође, треба се подсетити да је Рухани на председничким изборима у јуну победио у првом кругу. Очекивано, уз обећања да ће поправити стање националне економије све више уздрмане међународним санкцијама због спорног иранског нуклеарног програма. Неочекивано, због његове јасно исказане жеље да земљу изведе из изолације и поправи односе са Западом.

Рухани је за кратко време обезбедио Хамнеијеву сагласност. Иако је био помало обазрив према 15-минутном телефонском разговору, Врховни вођа поздравио је курс нормализације са Западом. На страну председника стао је и највећи број посланика иранског Меџлиса.

С таквим капиталом, власти у Техерану кренуле су прошле недеље у решавање „мајке свих иранских проблема”, нуклеарног програма. Колико је Ирану стало да испослује неки договор да би се ослободио међународних санкција, доказује и чињеница да је главни преговарач нико други до шеф иранске дипломатије Мохамад Џавад Зариф.

Најављујући да Техеран жели нову еру дипломатских односа после деценије тензије током које је забринутост због иранских нуклеарних амбиција распламсала страхове од новог блискоисточног рата, Зариф је очекивано поновио почетни став: Иран искључиво жели атомску енергију за мирнодопску употребу, за производњу струје и за изотопе у медицини.

Многи на другој страни упозоравају да је циљ агресиван и војни: атомска бомба. САД и Европа различитим интензитетом прихватају такву могућност, пре свега због недостатка иранске транспарентности и одбијања Техерана да обезбеди ваљани надзор својих нуклеарних постројења.

Обамина администрација чини се да је спремна да Ирану призна право на обогаћивање уранијума све док је степен обраде на нивоу који не омогућава производњу бомбе. Али, додатни проблем је што Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) процењује да Иран већ поседује око 250 килограма уранијума обогаћеног близу 20 процената, што је већ војни потенцијал.

Да би разрешио проблем, Иран би морао да смањи проценте тих залиха или да их стави под стриктну међународну контролу. Морао би, такође, да инспекторима ИАЕА обезбеди ничим ограничен приступ нуклеарним инсталацијама. Америка би, за узврат, почела да ублажава санкције, што би био први корак ка нормализацији односа.

На дводневном састанку Ирана и Групе 5+1 (пет сталних чланица Савета безбедности плус Немачка) у Женеви, првом после шестомесечног застоја, Иран је изашао с предлогом: допустиће међународне инспекције, одустаће од програма обогаћивања до 20-процентне чистоће, али захтева да Запад прво укине ограничења иранске трговине нафтом и банкарске санкције.

Мало детаља с разговора је стигло до јавности, али у сасвим ретком заједничком саопштењу две стране се каже да предлози које је представио Техеран представљају „важан допринос”. После читаве деценије преговарања без икаквог напретка, уз повремене блокаде, дипломатска формула „важан допринос” значи много.

Женевски састанак је најава драматичног заокрета од конфронтације ка дијалогу отпочетом од када је Рухани преузео председничку дужност у августу.

„Никада до сада нисам имао тако интензивне, детаљне, јасне и оштре разговоре с иранском делегацијом”, рекао је један анонимни учесник Ројтерсу. Слично је звучао и представник за штампу Беле куће, истичући „озбиљност и садржајност невиђену до сада”. Русија каже да су преговори били „веома тврди али прилично обећавајући” и да предлози Исламске Републике могу да воде напретку.

Женевски дијалог, описан као „најдетаљнији и најозбиљнији” до сада, могао би да буду тачка прелома. Старт је обећавајући.

Али, имајући у виду дугу историју антагонизма између САД и Ирана, свакоме је јасно да уклањање разлика неће бити ни брзо ни лако. Обе стране не крију да не верују једна другој.

Иран у Америци види заштитника „милитантног ционизма”, како описује Израел и његове претње да ће бомбардовати Иран.

Америка пак годинама оптужује Иран да је извозник исламске револуције, да подржава председника Башара ел Асада у Сирији и разне шиитске групе по региону и подозрива је према геополитичким амбицијама Ирана као реалне регионалне силе.

Такав арсенал користе противници дијалога на обе стране. Иако малобројнији, тврди конзервативци и даље су претња Руханију. Што се Обаме тиче, произраелска осећања у Конгресу су реалан политички фактор на који мора да рачуна.

Неке од санкција које су само САД завеле Ирану изгласане су у Конгресу и на њему је да их укине или продужи. На Обами је нимало лак задатак да конгресмене убеди да је решавање иранског нуклеарног проблема у најбољем интересу Израела. Што неће бити лако.

Висок степен обазривости окружује и друге учеснике у преговорима с Ираном које је испред Групе 5+1 водила баронеса Ештон. Француски председник Франсоа Оланд, први западни лидер који се током заседања Генералне скупштине УН у Њујорку састао с Руханијем, упозорава да Париз од Техерана очекује „конкретне потезе”.

Израел је већ на прве назнаке компромиса који нуди Иран реаговао позивајући Запад да не скида санкције све дотле док се не предузму конкретне акције уништавања иранског нуклеарног програма.

Али, колико је Израел фактор америчке политике, толико је и иранске. Техеран стратешки користи антиизраелско расположење региона како би ојачао позицију међу арапским масама и тако потврдио своју све утицајнију улогу на Блиском истоку.

Евентуални споразум о нуклеарном спору и поступна нормализација америчко-иранских односа могли би да буду сигнал озбиљне промене стратешких праваца политике Техерана од чега би и Израел могао да има користи. Под условом да је конзервативни премијер Бенјамин Нетанијаху у стању да их препозна.

Од тога колико ће умешно Обама и Рухани кормиларити немирним политичким водама зависиће да ли је историјски телефонски разговор у септембру био истински сигнал једне нове ере, или ће потонути као некористан покушај да се заустави 34 године дуго непријатељство.

Али, упркос побољшаној атмосфери и „озбиљној фази” преговора, свакоме је јасно да пробој није на дохват руке и да ће наредна рунда 7. и 8. новембра бити само још једна на путу ка евентуалном разрешењу проблема који као ретко који други на свету поседује капацитет да регион уведе у рат несагледивих последица.