Atom rata ili mira

Da li je na pomolu kraj tri decenije dugog konflikta između Sjedinjenih Američkih Država i Irana?

Istorijski telefonski razgovor američkog predsednika Baraka Obame i iranskog predsednika Hasana Ruhanija – prvi direktni kontakt šefova dve nacije od vremena Islamske revolucije 1979. – nesumnjivo je nagovestio važan zaokret s dalekosežnim geostrateškim potencijalom.

Iako konačna reč iranske politike zavisi od ajatolaha Alija Hamneija, Vrhovnog vođe, treba se podsetiti da je Ruhani na predsedničkim izborima u junu pobedio u prvom krugu. Očekivano, uz obećanja da će popraviti stanje nacionalne ekonomije sve više uzdrmane međunarodnim sankcijama zbog spornog iranskog nuklearnog programa. Neočekivano, zbog njegove jasno iskazane želje da zemlju izvede iz izolacije i popravi odnose sa Zapadom.

Ruhani je za kratko vreme obezbedio Hamneijevu saglasnost. Iako je bio pomalo obazriv prema 15-minutnom telefonskom razgovoru, Vrhovni vođa pozdravio je kurs normalizacije sa Zapadom. Na stranu predsednika stao je i najveći broj poslanika iranskog Medžlisa.

S takvim kapitalom, vlasti u Teheranu krenule su prošle nedelje u rešavanje „majke svih iranskih problema”, nuklearnog programa. Koliko je Iranu stalo da isposluje neki dogovor da bi se oslobodio međunarodnih sankcija, dokazuje i činjenica da je glavni pregovarač niko drugi do šef iranske diplomatije Mohamad Džavad Zarif.

Najavljujući da Teheran želi novu eru diplomatskih odnosa posle decenije tenzije tokom koje je zabrinutost zbog iranskih nuklearnih ambicija rasplamsala strahove od novog bliskoistočnog rata, Zarif je očekivano ponovio početni stav: Iran isključivo želi atomsku energiju za mirnodopsku upotrebu, za proizvodnju struje i za izotope u medicini.

Mnogi na drugoj strani upozoravaju da je cilj agresivan i vojni: atomska bomba. SAD i Evropa različitim intenzitetom prihvataju takvu mogućnost, pre svega zbog nedostatka iranske transparentnosti i odbijanja Teherana da obezbedi valjani nadzor svojih nuklearnih postrojenja.

Obamina administracija čini se da je spremna da Iranu prizna pravo na obogaćivanje uranijuma sve dok je stepen obrade na nivou koji ne omogućava proizvodnju bombe. Ali, dodatni problem je što Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) procenjuje da Iran već poseduje oko 250 kilograma uranijuma obogaćenog blizu 20 procenata, što je već vojni potencijal.

Da bi razrešio problem, Iran bi morao da smanji procente tih zaliha ili da ih stavi pod striktnu međunarodnu kontrolu. Morao bi, takođe, da inspektorima IAEA obezbedi ničim ograničen pristup nuklearnim instalacijama. Amerika bi, za uzvrat, počela da ublažava sankcije, što bi bio prvi korak ka normalizaciji odnosa.

Na dvodnevnom sastanku Irana i Grupe 5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti plus Nemačka) u Ženevi, prvom posle šestomesečnog zastoja, Iran je izašao s predlogom: dopustiće međunarodne inspekcije, odustaće od programa obogaćivanja do 20-procentne čistoće, ali zahteva da Zapad prvo ukine ograničenja iranske trgovine naftom i bankarske sankcije.

Malo detalja s razgovora je stiglo do javnosti, ali u sasvim retkom zajedničkom saopštenju dve strane se kaže da predlozi koje je predstavio Teheran predstavljaju „važan doprinos”. Posle čitave decenije pregovaranja bez ikakvog napretka, uz povremene blokade, diplomatska formula „važan doprinos” znači mnogo.

Ženevski sastanak je najava dramatičnog zaokreta od konfrontacije ka dijalogu otpočetom od kada je Ruhani preuzeo predsedničku dužnost u avgustu.

„Nikada do sada nisam imao tako intenzivne, detaljne, jasne i oštre razgovore s iranskom delegacijom”, rekao je jedan anonimni učesnik Rojtersu. Slično je zvučao i predstavnik za štampu Bele kuće, ističući „ozbiljnost i sadržajnost neviđenu do sada”. Rusija kaže da su pregovori bili „veoma tvrdi ali prilično obećavajući” i da predlozi Islamske Republike mogu da vode napretku.

Ženevski dijalog, opisan kao „najdetaljniji i najozbiljniji” do sada, mogao bi da budu tačka preloma. Start je obećavajući.

Ali, imajući u vidu dugu istoriju antagonizma između SAD i Irana, svakome je jasno da uklanjanje razlika neće biti ni brzo ni lako. Obe strane ne kriju da ne veruju jedna drugoj.

Iran u Americi vidi zaštitnika „militantnog cionizma”, kako opisuje Izrael i njegove pretnje da će bombardovati Iran.

Amerika pak godinama optužuje Iran da je izvoznik islamske revolucije, da podržava predsednika Bašara el Asada u Siriji i razne šiitske grupe po regionu i podozriva je prema geopolitičkim ambicijama Irana kao realne regionalne sile.

Takav arsenal koriste protivnici dijaloga na obe strane. Iako malobrojniji, tvrdi konzervativci i dalje su pretnja Ruhaniju. Što se Obame tiče, proizraelska osećanja u Kongresu su realan politički faktor na koji mora da računa.

Neke od sankcija koje su samo SAD zavele Iranu izglasane su u Kongresu i na njemu je da ih ukine ili produži. Na Obami je nimalo lak zadatak da kongresmene ubedi da je rešavanje iranskog nuklearnog problema u najboljem interesu Izraela. Što neće biti lako.

Visok stepen obazrivosti okružuje i druge učesnike u pregovorima s Iranom koje je ispred Grupe 5+1 vodila baronesa Ešton. Francuski predsednik Fransoa Oland, prvi zapadni lider koji se tokom zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku sastao s Ruhanijem, upozorava da Pariz od Teherana očekuje „konkretne poteze”.

Izrael je već na prve naznake kompromisa koji nudi Iran reagovao pozivajući Zapad da ne skida sankcije sve dotle dok se ne preduzmu konkretne akcije uništavanja iranskog nuklearnog programa.

Ali, koliko je Izrael faktor američke politike, toliko je i iranske. Teheran strateški koristi antiizraelsko raspoloženje regiona kako bi ojačao poziciju među arapskim masama i tako potvrdio svoju sve uticajniju ulogu na Bliskom istoku.

Eventualni sporazum o nuklearnom sporu i postupna normalizacija američko-iranskih odnosa mogli bi da budu signal ozbiljne promene strateških pravaca politike Teherana od čega bi i Izrael mogao da ima koristi. Pod uslovom da je konzervativni premijer Benjamin Netanijahu u stanju da ih prepozna.

Od toga koliko će umešno Obama i Ruhani kormilariti nemirnim političkim vodama zavisiće da li je istorijski telefonski razgovor u septembru bio istinski signal jedne nove ere, ili će potonuti kao nekoristan pokušaj da se zaustavi 34 godine dugo neprijateljstvo.

Ali, uprkos poboljšanoj atmosferi i „ozbiljnoj fazi” pregovora, svakome je jasno da proboj nije na dohvat ruke i da će naredna runda 7. i 8. novembra biti samo još jedna na putu ka eventualnom razrešenju problema koji kao retko koji drugi na svetu poseduje kapacitet da region uvede u rat nesagledivih posledica.