За СТО, треба и ГМО

Ако је у последњих пет година у Србији откривено више од 200 илегалних произвођача и на хиљаде хектара генетски модификоване (ГМ) соје, како уопште можемо да будемо сигурни да грађани Србије већ увелико не једу генетски модификовану храну.

Тим пре што у ово изгледа није сигуран ни министар пољопривреде Драган Гламочић, који је недавно, између осталог, изјавио да овог момента може да се деси да потрошачи конзумирају и генетски модификоване организме, а да то не знају. Ипак, он је поручио да ако Србија дозволи промет ГМ хране, потрошачи не треба да брину, јер ће таква храна бити „видно декларисана” и „строго контролисана”.  

Професор др Миладин Шеварлић са Пољопривредног факултета овакву изјаву министра пољопривреде тумачи као „пропагирање свршеног чина”.

– Оваква изјава је крајње неуобичајена. Грађани не морају да знају, али они имају државу која их штити и која је у обавези да контролише читав ланац исхране – истиче Шеварлић. Он каже да је чињеница да се генетски модификована соја узгаја на неколико хиљада хектара у Србији. Највећи проблем је, каже, што се не зна где ГМ соја са српских њива завршава, нити на који начин се илегални узгајивачи кажњавају.

– Претпостављамо да завршава на приватним газдинствима или у малим, приватним мешаоницама сточне хране, и то без поштовања стандарда о заступљености од 0,9 одсто у структури концентрата сточне хране. И даље, логично је закључити, у сухомеснатим производима и млеку – каже Шеварлић. Он истиче да би било неодговорно да тврди да се код нас продају намирнице од ГМО, али да исто тако не може да тврди ни да се не продају, а да одговоре на сва та питања, која данас постављају узнемирени грађани Србије, треба да одговоре надлежне инспекције.

У Србији је од 2009. године на снази пропис по коме су забрањени и гајање и промет ГМО. Последњих дана из оба надлежна министарства (пољопривреде и трговине) стижу недвосмислене најаве да ће Србија због усаглашавања прописа са европским, пре свега, због жеље да се прикључи Светској трговинској организацији (СТО) морати да мења законодавство у овој области. Али и да би ригорозним правилницима промет ГМ хране могао да се сведе на минимум. Надлежни се, међутим, још не изјашњавају на који начин ће покушати да то ураде, мада струка истиче одличне примере Аустрије и Мађарске, које су усагласиле своје прописе са европским, али успеле да сачувају тржиште.

Често се користи аргумент да је од 159 земаља чланица СТО само 40 земаља дозволило ГМО, а чак осам држава у ЕУ има забрану. Нико, међутим, не каже нашта се та забрана односи – да ли на производњу, промет или употребу. Основни принцип СТО је што мање забрана и дискриминације робе.

А да ће до одређене либерализације када је ГМО у питању ипак морати да дође, показује и пример Русије. Након што је приступила Светској трговинској организацији, она је била приморана да поједностави процедуре за регистрацију генетски модификованих производа, семена и хранива. Како преносе медији, у Русији је тренутно дозвољен промет 19 врста ГМО, али узгајање није дозвољено. Али, како је недавно писала страна штампа, Дмитри Медвед, премијер Русије, пре месец дана је наложио релевантним институцијама да размотре могућности евентуалне забране увоза у Русију производа који садрже ГМО. Наређење је упућено министарствима здравља, пољопривреде и трговине и економског развоја.

Осим дозволе продаје генетски модификоване хране велики проблем је и њено означавање у трговини. У државама Европске уније ово питање је регулисано 2003. године. Произвођачи на тржишту ЕУ све чешће на амбалажи истичу овакве бомбастичне ознаке, желећи да привуку купце, али „позитивно” означавање производа (без ГМО) није још законски регулисано на европском тржишту. Међутим, неке земље, попут Немачке и Италије, на националном нивоу су донеле прописе који регулишу који производи и под којим условима могу да имају етикету „ГМО фри”. Очекује се да ће Европска комисија питање означавања хране без присуства ГМО почети да решава крајем ове или почетком 2014. године.