Серија лоших вести

Блага зима, врело пролеће, жарко лето, топла јесен… Јесмо ли се већ навикли на нову климу годишњих доба, док све чешће спас од несносне врућине тражимо уз еркондишн – и тиме, трошећи нове киловате, повећавамо потрошњу угља, доприносимо повећању угљен-диоксида у атмосфери – и убрзавамо глобално загревање…

Сваког дана стижу алармантне вести. Две обеспокојавајуће стигле су са Гренланда и из Кине. У првој се каже да је управо научно доказано да у арктичком кругу, као резултат климатских промена, пролеће почиње 30 дана раније него пре десет година, да су, према норвешким мерењима, овогодишње температуре тамо сада чак за 13,5 степени више него што је нормално – и да се на Гренланду сваког дана истопи толико леда да би вода од њега за подмирила дневне потребе једног од највећих градова света, 19-милионског Њујорка – за цео месец!

Кад је о Кини реч, вест гласи да је она већ скинула Америку са неславног трона највећег светског емитера угљен-диоксида, испустивши у атмосферу прошле године око 6.200 милиона тона овог гаса који, стварајући ефекат стакленика, доприноси глобалном загревању. Амерички допринос овоме лане је износио 5.000 милиона тона.

Има ли спаса? Глобално загревање је постало једно од најактуелнијих питања глобалне политике 21. века, али са свим одликама лоше политике: много се о томе говори, а мало чини. Судбина планетарне климе није, тако, постала ништа извеснија ни после недавног самита осам најразвијенијих и најутицајнијих земаља, упркос њиховом компромису да се ипак нешто предузме.

Али, нажалост, прелазак са речи на дела није нимало једноставан кад данас треба доносити непопуларне одлуке чији ће се ефекти осетити тек за неколико деценија.

Реч је о нашем стандарду, навикама, потребама – о данашњој цивилизацији.

Цивилизацији која сваког дана сагори 10 милиона тона сирове нафте, 12,5 милиона угља, 7,5 милиона кубних метара природног гаса… И тиме, како је то недвосмислено потврђено у извештају велике групе научника које су окупиле Уједињене нације обелодањеном прошлог фебруара – убрзава глобално загревање, са исходом да до краја века глобална температура порасте за читавих шест степени, што подразумева пораст нивоа мора, истопљени лед на Земљиним половима, драстично проширене пустиње. Другим речима, катастрофу за цивилизацију.

Научници су категорични: ако од 2020. количине угљен-диоксида у атмосфери не почну да се смањују, поменути сценарио је сасвим известан. Али како то постићи?

Времена за политичке дебате има мало: свака одлука о изградњи нове електро-централе, да ли ће њен погон бити угаљ, мазут, гас или атоми, производи последице са којима треба живети неколико деценија. С друге стране, све су уверљивији аргументи да глобално загревање може да заустави једино свеобухватна промена постојеће енергетске политике и потрошње. Или, другачије речено, садашњих расипних навика цивилизације.

Ко жели да искључи еркондишн, да велики ауто замени мањим и да користи јавни превоз, да се ређе тушира, да затрпа базен који има у дворишту, смањи број сијалица у стану и одрекне се још много благодети које смо уградили у свој просперитет – само зато што неки тамо научници, ако то не учинимо, најављују климатску апокалипсу?