Serija loših vesti

Blaga zima, vrelo proleće, žarko leto, topla jesen… Jesmo li se već navikli na novu klimu godišnjih doba, dok sve češće spas od nesnosne vrućine tražimo uz erkondišn – i time, trošeći nove kilovate, povećavamo potrošnju uglja, doprinosimo povećanju ugljen-dioksida u atmosferi – i ubrzavamo globalno zagrevanje…

Svakog dana stižu alarmantne vesti. Dve obespokojavajuće stigle su sa Grenlanda i iz Kine. U prvoj se kaže da je upravo naučno dokazano da u arktičkom krugu, kao rezultat klimatskih promena, proleće počinje 30 dana ranije nego pre deset godina, da su, prema norveškim merenjima, ovogodišnje temperature tamo sada čak za 13,5 stepeni više nego što je normalno – i da se na Grenlandu svakog dana istopi toliko leda da bi voda od njega za podmirila dnevne potrebe jednog od najvećih gradova sveta, 19-milionskog Njujorka – za ceo mesec!

Kad je o Kini reč, vest glasi da je ona već skinula Ameriku sa neslavnog trona najvećeg svetskog emitera ugljen-dioksida, ispustivši u atmosferu prošle godine oko 6.200 miliona tona ovog gasa koji, stvarajući efekat staklenika, doprinosi globalnom zagrevanju. Američki doprinos ovome lane je iznosio 5.000 miliona tona.

Ima li spasa? Globalno zagrevanje je postalo jedno od najaktuelnijih pitanja globalne politike 21. veka, ali sa svim odlikama loše politike: mnogo se o tome govori, a malo čini. Sudbina planetarne klime nije, tako, postala ništa izvesnija ni posle nedavnog samita osam najrazvijenijih i najuticajnijih zemalja, uprkos njihovom kompromisu da se ipak nešto preduzme.

Ali, nažalost, prelazak sa reči na dela nije nimalo jednostavan kad danas treba donositi nepopularne odluke čiji će se efekti osetiti tek za nekoliko decenija.

Reč je o našem standardu, navikama, potrebama – o današnjoj civilizaciji.

Civilizaciji koja svakog dana sagori 10 miliona tona sirove nafte, 12,5 miliona uglja, 7,5 miliona kubnih metara prirodnog gasa… I time, kako je to nedvosmisleno potvrđeno u izveštaju velike grupe naučnika koje su okupile Ujedinjene nacije obelodanjenom prošlog februara – ubrzava globalno zagrevanje, sa ishodom da do kraja veka globalna temperatura poraste za čitavih šest stepeni, što podrazumeva porast nivoa mora, istopljeni led na Zemljinim polovima, drastično proširene pustinje. Drugim rečima, katastrofu za civilizaciju.

Naučnici su kategorični: ako od 2020. količine ugljen-dioksida u atmosferi ne počnu da se smanjuju, pomenuti scenario je sasvim izvestan. Ali kako to postići?

Vremena za političke debate ima malo: svaka odluka o izgradnji nove elektro-centrale, da li će njen pogon biti ugalj, mazut, gas ili atomi, proizvodi posledice sa kojima treba živeti nekoliko decenija. S druge strane, sve su uverljiviji argumenti da globalno zagrevanje može da zaustavi jedino sveobuhvatna promena postojeće energetske politike i potrošnje. Ili, drugačije rečeno, sadašnjih rasipnih navika civilizacije.

Ko želi da isključi erkondišn, da veliki auto zameni manjim i da koristi javni prevoz, da se ređe tušira, da zatrpa bazen koji ima u dvorištu, smanji broj sijalica u stanu i odrekne se još mnogo blagodeti koje smo ugradili u svoj prosperitet – samo zato što neki tamo naučnici, ako to ne učinimo, najavljuju klimatsku apokalipsu?