Доктор Џекил и мистер Кларк

Професор Кристофер Кларк, аутор књиге „Месечари: како је Европа кренула у рат 1914“, недавно је (23. септембра) „Политици“ дао интервју насловљен као „Моја књига није уперена против Срба“ у коме се могу наћи похвале Србији с почетка 20. века, данашњој Србији („Данас је Србија зрела демократија…“), а истиче се и да: „Сваки историчар, политичар или било ко други ко осуђује Србију или Србе као насилне или нетрпељиве, напросто показује шовинизам. Запрепашћен сам идејом да неко може и да помисли да је то била намера моје књиге.“

Можда није била намера, али јесте резултат. Идемо редом. Већ у уводном поглављу књиге, мистер Кларк повлачи паралелу између савремених терористичких организација и Младе Босне, констатујући да је због тога Сарајево 1914. ближе данашњем времену него што је то било 1980. године. Тада није било Ал Каиде и сродних терористичких организација. Надаље, аутор наводи да је исувише дуго доминирала (погрешна) теза о атентату у Сарајеву као изговору, а не као о стварном узроку Првог светског рата. Наравно, уколико је тај атентат стварни узрок, онда је далеко мања одговорност великих сила тог времена, нарочито оних које су данас велики пријатељи унутар ЕУ.

Не губећи време да почетак сукоба постави на ноге, аутор књигу о томе како је Европа ушла у рат 1914. године започиње – у Београду, Мајским превратом из 1903. године. Управо је, на тај начин се саопштава, убиством монарха и династијском сменом у Србији започео највећи покољ у дотадашњој историји. Заборавимо неважне догађаје попут уједињења Немачке (оног из 19. века), заборавимо борбе великих сила за ширење њихових колонијалних царстава диљем света (англо-руска „Велика игра“ у Азији, на пример), заборавимо англо-немачку трку у (поморском) наоружању – ништа од тога није битно, све је почело усред Београда са крајем Александра и Драге Машин.

У књизи нема нити једне речи похвале за српски политички живот тог времена, осим нешто симпатије за неке политичке личности. Напротив, Србија је приказана као назадна земља, ниског нивоа људског капитала, окренута милитаризму, историји, насиљу и освети. Иако у интервјуу доктор Џекил тврди „Србија је 1910. године била уставна монархија са јаким и слободним парламентом, моћним политичким партијама и слободном штампом“, таквих тврдњи нема у књизи. Врхунац информација о Србији као демократској земљи је навођење да је краљ Петар превео кључно дело Џона Стјуарта Мила.

Штавише, каже мистер Кларк на самом почетку књиге, улогу Срба у почетку Првог светског рата треба посматрати савременим очима. „После Сребренице и опсаде Сарајева, теже је Србију посматрати као жртву политике великих сила“. Штавише, „Из перспективе данашње Европске уније, имамо више симпатија за крпеж хабзбуршке Аустроугарске“. Мистер Кларк се потом баца на посао у којем има свеколико разумевање за све оно што ради Аустроугарска и никакво разумевање за оно што раде Срби, са ове или оне стране Дрине. Аустроугарска је легитимно бранила своју легитимну сувереност над Босном, а Србија ју је злочиначки поткопавала. Јесте да је Оскар Поћорек (онај што је сјајно организовао посету Фрање Фердинанда Сарајеву) забранио, између осталог, многе културне организације босанских Срба, али то је било оправдано, због „ескалације српског ултранационалистичког милитаризма“. Српску државу карактерише „шовинистички иредентизам“, а Срби су опседнути митом о Милошу Обилићу, чије су „централне теме убиство, жртвовање, мучеништво и жеђ за осветом мртвих“. Наравно, против таквих и њихове земље, све је допуштено – укључујући и агресивни рат.

Нема ни речи о току рата у Србији (осим као узгредни коментар поруке руског цара да „Срби треба да се боре као лавови“), још мање о губицима српске војске и становништва, у релативном износу највећим људским губицима тог рата. Када се већ, између редова, уз велико разумевање за Аустроугарску и презир према Србији, види суд аутора о легитимности кажњавања ове друге, онда би било поштено и да се каже каква је била та казна.

Свако има право на своје мишљење, свако има право да то своје мишљење изрекне у књизи, али би се од професора историје са Кембриџа ипак очекивало да брани своје ставове, оне изнесене у књизи, ма колико они били непријатни за онога коме даје интервју. Кад је већ у књизи написао да је Гаврило Принцип терориста, нека брани тај свој став. Чудан случај доктора Џекила и мистер Кларка изгледа да је специфичан по томе што наш доктор Џекил има много лица, по једно за сваку земљу у којој даје интервју. Ово је доктор Џекил 21. века.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду