А тужба против Вучића…

Дан пошто је „Политика” пре два месеца објавила да Фудбалски клуб Партизан дугује 25 милиона евра из Хумске 1 запрећено је тужбом нашем листу „због изношења неистине”. Сада, када исти податак јавно саопштава Александар Вучић, претња тужбом је изостала. Али, нема везе. Не љутимо се што код клуба, који као лист пратимо дуже од било ког другог медија у овој земљи, немамо исти третман као први потпредседник владе који би, као осведочени навијач Црвене звезде, ипак требало да буде сумњивији од нас.

Како год, Партизан ће данас изаћи у јавност, како из његове управе тврде, с поузданим бројкама у вези са својим пословањем и тако ставити тачку на „вишемесечна нагађања”. И то ће, како даље јамчи његов потпредседник Ратомир Бабић, бити доказ да су приче о дугу Партизана – „пренапумпане”. При вредновању ових доказа требало би водити рачуна о томе да се до сада баратало финансијским извештајем предатим крајем прошле године Агенцији за привредне регистре, па је због тога извесно да данашњи пресек стања не мора да се поклапа с оним из децембра 2012. године.

Свима који воле спорт у овој земљи, осим можда највернијим навијачима Црвене звезде, било би драгао да Партизан не само да нема дуг, него да успешно послује. То је, без сумње, и интерес нашег листа. Не зато што код нас све врви од „гробара”, већ зато што са јаким Партизаном јача и тираж спортских новина, али и „Политике”. Исто је и са Звездом и то уопште не мора да се доказује, јер се зна да велики догађаји повећавају интересовање јавности (права ствар би била кад би и једни и други играли у Лиги шампиона).

Својевремено је Стјепан Бобек, највећа легенда Партизана, испричао како га је највеће спортско перо „Политике” Љубиша Вукадиновић сачувао у време док је имао неке нерашчишћене рачуне с управом клуба. „Могао бих од тога да направим велику причу, један новинарски блесак, али то не би било добро ни за тебе, ни за Партизан, а ни за ’Политику’”, казао је Вукадиновић тада Бобеку.

Али, ово са изношењем дуга није иста ствар. Јер, за Партизан је боље да јавност зна колики је његов дуг, ма колико то можда било болно за неке појединце.

Држава би, природно, волела да су дугови наших клубова „пренапумпани”. Мање због тога што их сматра својим „најбољим амбасадорима”, већ зато да више не мора да учествује у сервисирању тих дугова. Исто је и са грађанима (осим оних ретких што плаћају чланарину у Звезди и Партизану) који би вероватно више волели да милионске суме из јавних предузећа гасе неке друге пожаре у земљи од оних на „Маракани” и у Хумској 1.

И тако се стигло до приче да је приватизација једини спас, како су недавно поручили и Вучић и Дачић. Што заправо значи: муко моја, пређи на другога!