Нeзнање права шкоди

Римљани би за овај наслов рекли ignoratio legis nocet, у смислу да непознавање права подразумева негативне последице по грађане на које се примењује. Међутим, ово правило, и данас важеће, има и другу страну: ако државни органи који примењују право то не чине по правилима струке или, још горе, то чине насупрот норми (contra legem), онда је, по мом мишљењу, јасно да морају бити разрешени. Наш правни систем заиста вапи за реконструкцијом, али овај пут не политичком, већ искључиво стручном.

Два примера која су изазвала велику пажњу јавности, снажно подржавају овај став: 1. случај Реа (Роберт Матијевић против Наташе Матијевић) и 2. случај Петковић. Напомињем да сам у оба случаја, благовремено, указао на одговарајуће правне норме, што је, додуше сумарно, објављено у медијима.

У првом случају суд је применио чл. 1 а. (Хашке) Конвенције о грађанскоправним последицама међународне отмице деце, који говори о потреби да се обезбеди што хитнији повратак деце незаконито одведене или задржане у некој држави уговорници, с тим да се у тач. б. наводи потреба да обезбеди да се права на старање и виђење са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници. У члану 3. дефинише се када постоји незаконито одвођење или задржавање: ако представља повреду права на старање које је добило лице, институција или било које друго тело, колективно или појединачно, по закону државе у којој је дете било стално настањено пре одвођења или задржавања... У члану 5 Конвенције се наводи:а) „право на старање” укључује права која се односе на старање о личности детета, а посебно право на одређивање места боравка детета; б) „право на виђење” укључује право да се дете за одређени период одведе ван места сталног боравка.). Према чл. 7 ст. 2 ове Конвенције, орган ће, непосредно или преко посредника, предузимати све потребне мере:

б) за спречавање даљих евентуалних опасности по дете или пристраности у односу на једну од заинтересованих страна предузимањем или иницирањем предузимања привремене мере;

ц) за обезбеђење добровољног повратка детета или постизање споразумног решавања.

Коначно, и посебно битно, јер је то конкретизација најзначајније норме о праву детета из које произлазе све друге одредбе – „најбољи интерес детета”: Искључење повратка детета (чак и ако је незаконито одведено) на основу члана 13. Без обзира на претходне одредбе – судски или управни орган државе којој се упућује захтев није дужан да наложи повратак детета ако лице, институција или друго тело који се супротстављају његовом повратку докажу:

а) да лице, институција или друго тело које се стара о личности детета није стварно остваривало право на старање у време одвођења или задржавања или да се било сагласило или накнадно пристало на одвођење или задржавање;

б) да постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај.

Подсећамо да је одлуком загребачког суда (привременом мером) право на старање поверено мајци детета. Подсећамо и да „медијске чињенице” говоре о рђавом понашању оца према мајци детета, о боравку мајке и детета у сигурној кући.

Томе треба додатида Конвенција о правима детета у чл. 2 уређује забрану дискриминације без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго убеђење, национално, етничко или социјално порекло, имовно стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета или његовог родитеља или законитог старатеља, а отац је бранио мајци да пева успаванке детету на српском језику, дакле реч је о дискриминаторном понашању оца. Док се у чл. 8 вели: Државе чланице се обавезују да поштују право детета на очување свог идентитета, укључујући држављанство, име и породичне везе, како је то признато законом, без незаконитог мешања. У случајевима када је дете нелегално лишено неких или свих елемената свог идентитета, државе чланице пружају одговарајућу помоћ и заштиту како би му што брже био враћен идентитет.

Када се све наведено има у виду јасно је шта је„најбољи интерес детета” утврђен императивном одредбом чл. 3 ст. 1 Конвенције о правима детета: У свим активностима које се тичу деце од примарног значаја су интереси детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела. Још је јасније, сада и лаику, да су судови судили противно позитивном праву.

У другом случају, Петковић против државе или правилније Правобранилаштво против права, начињена је, такође катастрофална грешка. Као што је познато, полицајац Чедомир Петковић страдао је у вршењу службене дужности 1999. на КиМ. Родитељима је досуђена и исплаћена одређена накнада штете. Републичко јавно правобранилаштво затражило је по ванредном правном леку да се утврди застарелост захтева за накнаду досуђене и исплаћене штете!

Студент који не зна да приговор застарелости онемогућава принудно остварење облигационог захтева, односно чак и ако је облигација испуњена (исплаћена), па у заблуди, плаћено је оно што је дуговано и нема основа за повраћај (тзв природна облигација),такав студент мора да падне на испиту на трећој години права.

Наиме, правобранилац уопште није требало да улаже ванредни правни лек, а Врховни касациони суд је требало да одбије уложену ревизију због недостатка правног интереса. Својим незнањем права органи су натерали владу да донесе исправан закључак да у конкретном случају нема повраћаја исплаћеног. Средства информисања пишу да је победила правичност, што није нетачно, али у суштини је победило право, но свакако остаје горак укус да влада боље зна право од органа који су непосредно позвани да га примењују.

Редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду