На дуге стазе у Авганистану

"Није у питању спринт, већ пре би се могло рећи маратон", спортским језиком је нови британски амбасадор у Кабулу описао јуче како стоје ствари са британским војним присуством у Авганистану и какви су изгледи за скори одлазак трупа из земље у којој су удружене западне армије на челу са Сједињеним Државама и Британијом срушиле крајем 2001. талибанску власт, али прави мир нису донеле.

Биће потребно јако много времена да се у Кабулу успостави стабилна влада, изнео је сер Шерар Каупер Коулс (52) у интервјуу Радио Би-Би-Сију, одбијајући да прецизира рокове, али напомињући да је свакако реч о деценијама.

Амбасадор је, додуше, рекао да би то подразумевало не само војни ангажман, већ целокупну, дугорочну активност на опоравку и развоју. "Та земља одиста је важна и за нас и регион, на много начина", нагласио је.

Да су војници и оружје засад, ипак, у првом плану види се из чињенице да је Лондон од почетка године удвостручио своје снаге на авганистанском фронту и да тренутно на негостољубивом терену, превасходно у провинцији Хелманд, упоришту талибана и центру производње опијума, има 7.700 војника.

Мада Каупер Коулс, који важи за дипломату са изузетно јаким позицијама у Форин офису, тврди да већина Авганистанаца, у страху од повратка талибана на власт, подржава останак страних трупа, у јавности се чују супротна гледишта.

Лист "Гардијан" подсећа да је у неколико последњих недеља живот изгубило око 120 авганистанских цивила, међу њима управо ових дана и седморо деце, и да се за оволике погибије окривљују стране трупе па је и председник Хамид Карзаи због тога суочен са великим незадовољством и протестима.

Гину, међутим, у приличном броју и Британци. Само за годину дана, откако су распоређени у Хелманду, објективно најтежем и најопаснијем подручју, убијено је или страдало више од 50 британских војника, углавном двадесетогодишњака или чак млађих.

За овај биланс који је заправо гори него у Ираку, британски војни команданти у великој мери оптужују своје министарство одбране, али и савезнике из Атлантског пакта. У првом случају зато што бројчана армијска појачања нису била праћена, насупрот ономе што је Тони Блер својевремено обећао, адекватним повећањем опреме и комплетног борбеног арсенала, због чега су војници изложени већим ризицима, а смањене су њихове могућности у окршајима са талибанским побуњеницима. У другом, Британци сматрају да су их савезници изневерили, препустивши им најопаснију зону, и о томе је већ било расправа унутар НАТО, али ништа се није променило.

Лондон свакако има амбиције да остане присутан и утицајан у овом делу света. То је видљиво и кроз именовање управо сер Шерара, претходно успешног амбасадора у Израелу и Саудијској Арабији, али и кроз јачање дипломатске мисије у Авганистану. По броју људи амбасада у Кабулу сада представља једно од најјачих британских представништава у свету а ускоро би могла, рачуна се, да премаши чак и канцеларије Уједињеног Краљевства у Вашингтону.