Умивање политичког говора

Да ли ће из политичког речника бити избачена криминализација противника, и да ли политички говор може да буде умивенији? Судећи по изјавама Александра Вучића, првог потпредседника Владе, вербална комуникација између политичких неистомишљеника мењаће се набоље. Он је у интервјуу за РТС рекао да за једну ствар може да ода признање Војиславу Коштуници и Борису Тадићу, а то је да није било убистава или линча оних за које се претпостављало да би могли представљати политичку опасност. Рекао је и да је за нашу земљу важно да се ода поштовање и Борису Тадићу и сваком другом ко је водио нашу земљу. Доскора није било тако, па је и сам Вучић признао да је говорио другачије.

Драгомир Анђелковић, аналитичар, каже да српски политички говор од ране фазе нашег партијског живота у другој половини 19. века карактерише прекомерна емотивност, мањак политичке културе и с тим скопчана склоност ка тешким речима на рачун неистомишљеника. „Дуги демократски дисконтинуитет, који смо имали током друге половине 20. века, додатно је погоршао стање. Комунистички систем, као и сваки други тоталитаризам, у политички живот уноси психозу лова на вештице, односно поимање неистомишљеника као државних непријатеља и криминалаца”, каже Анђелковић, и наставља:

Драгомир Анђелковић

„Све речено резултирало је нашом олаком а и даље актуелном склоношћу ка сатанизацији политичких и других противника. Она иде у распону од криминализације, лепљења разних етикета (у распону од фашисте до издајника), до омаловажавања припадника породице оних с којима смо у политичком сукобу. И да нисмо имали буран ратни период, тога би и те како било, а овако се и оптерећујући дух ’ратова за југословенско наслеђе’ додатно пренео на наш политички говор и партијске односе. Такво стање није компатибилно с политиком усвајања вредности и модела понашања у развијеним демократијама.”

Наравно, не значи да у земљама ЕУ нема политичке злобе и некоректности, изражених и кроз политички говор, упозорава Драгомир Анђелковић: „Али, за то се углавном тражи форма која макар површински прикрива суштину, која, колико год да је цинична или чак и малициозна, услед тога делује много пристојније него код нас. Поучени, примера ради, бугарским или грчким искуством, и ми ћемо у наредним годинама ићи путем који ка томе води. То не значи да неће бити ексцеса, али несумњиво значи да оно што се у другим земљама третира у том смислу, код нас више неће бити доживљавано као део уобичајене, ако не баш и ’нормалне’ политичке праксе. А она, то треба поновити, не значи да ће и тада бити дубински драстично чистија, али бар ће постајати мање прљава на баналан начин који није својствен модерним демократским системима.”

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, каже да је суверена одлука политичких актера да ли ће бити избачена криминализација противника. „Ако се смањи ниво криминала, смањиће се и криминализација политичких противника. Важан је амбијент у коме се говори и зато ће бити потребно три до пет година да се говор промени, то не може за неколико месеци. Ако би била донета нека пресуда, ако би се разбила веза између политичара и криминалаца, смањио би се и простор за овакве приче. Јер, набој се подиже у говору када се говори о криминалу.”

Станковић каже да умивенијем политичком говору можемо да тежимо и да се надамо: „За то су потребни неки нови људи. У Србији су трагичне политичке супротности, али када се нормализују прилике, када се рашчлани шта се све дешавало, може се очекивати да говор еволуира, али то зависи од политичара. Ми смо далеко од тога да направимо амбијент у коме се политика гледа рационално. Када се борба за власт не буде гледала као борба на живот и смрт, онда ће умивенији говор добијати на маху. Потреба је толерантна и одговорна дебата, а не демонизовање противника. Ови разговори власти и опозиције сада иду ка нормализацији односа, али ми смо стално у кампањи, а у кампањи ће бити ружних речи, као што их има и на Западу, али између кампања тога не би требало да буде.”

Зоран Стојиљковић

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да, ако се ови разговори власти са опозицијом организују како би био шири консензус – онда је то охрабрујуће. „Ако се говори с одмереношћу према претходницима, то најављује боља времена, без обзира на мотиве. Мотиви за углађенији говор могу бити дегутантно помињање деведесетих година. Ако се буде одмерено вагало шта ће се рећи, то Србија мора да поздрави. Мотиви могу бити и дизање рејтинга или скори избори, али шта год да је, добро је. Коштуница се није разумео у маркетинг, Тадић је био препакован, а напредњаци баш умеју. Али шта год причале власти, гледај колики је порез и буџет. Ту се не може лагати ни спиновати.”