Вучићево Ужице

Први потпредседник Владе има све разлоге да се озбиљно забрине: у земљи Србији опасно је када те сви, или барем многи, хвале. Не само зато што ће те сутра здушно пљувати, попут Нолета када изгуби неко финале, већ много више зато што је овај народ склон прављењу култа личности који никако не иде уз савремену демократију.

За изненађујуће кратко време, за само годину дана, Александар Вучић је успео да се наметне као неприкосновени арбитар српске политике, што, признајем, није лако остварити у земљи у којој већина припадника тзв. политичке елите – на власти или у опозицији, свеједно – има неутољиве амбиције а свако сматра да појединачно има квалитете једног Ришељеа или Метерниха.

Говор Вучићевог тела показује да је озбиљно радио на себи како би раскрстио са имиџом разбукталог радикала који плакатама с ликом генерала Младића прелепљује Булевар Зорана Ђинђића. Колико је у томе уверљив, показује његов рејтинг убедљиво најпопуларнијег политичара Србије.

Пажња! Срби воле да се диве власти, још више снажним властодршцима. Таква „подршка”, чак и када је варљива, уме да понесе.

Култ се гради. Личност је ту само да га прихвати. Или одбије.

Опасности вребају лидере са свих страна. Од неких партијских другова који су политички радиоактивни када величају вођу чекајући да му виде леђа, или када то раде јер су прагматски прорачунати па само чекају награду. Од медија који су такође склони панегирицима.

Највише се, ипак, плашим плебисцитарних осећања народа. Више зазирем од склоности грађења култаличности, мање од идолатрије. Уосталом, ако ћемо поштено, Вучић и није кандидат за идола. Довољно да се не квалификује што много ради. А овде су људи, посматрајући дводеценијски дефиле корупционаша и лопова, дошли до закључка да се рад не исплати. Па идоле јуре по Фарми.

Необичан смо ми спој. С једне стране смо склони критиковању свега постојећег. Посебно државе и политичара, чак и онда када имају добре иницијативе, знање, одлучност и енергију. С друге стране – важи само за оне на власти – јесте потреба да им се диви, да се кују у звезде, да добијају божанска својства, да су непогрешиви као римски папа.

Шта ће преовладати највише зависи управо од политичара. Уколико покажу да могу да поднесу критику, да конструктивну прихвате а деструктивну одбаце, биће им боље. Исто важи и за осећај величине. Уколико подлегну „хелијум ефекту”, који их диже у небеса, пре или касније ће платити цех. И неће помоћи да се изгради квалитетна држава са својим институцијама.

Вучић не звучи популистички када најављује тешке мере које ће погодити обичног човека да би се стабилизовала земља, али то не значи да, ако се не одупре, неће постати жртва „народног популизма”.

Славни француски државник и генерал Шарл де Гол својевремено је говорио да није лако управљати земљом која има 246 врста сира. Вучић није Де Гол, Срби нису Французи, али има ту сличности.

Французи су се после рата клели у вођу покрета отпора и творца Пете републике. Онда су показали да су спремни да га се преко ноћи, референдумом, одрекну.

Срби такође воле да обожавају. Вође сами стварају. Пустите све што се данас прича, али шта је било у Титово време. Броз је имао срећу да не дочека епилог рушења. Слободан Милошевић јесте. Почео је поданичком подршком коју су диљем Србије разносили возачи камиона и аутобуса с његовим залепљеним сликама. Завршио је знамо како.

Бориса Тадића су уздизали његови лични „Идоли”: спин-доктори који су по рецептима Алистера Кемпела – креатора Тонија Блера – водили рачуна само о спољашњем маркетиншком паковању производа који су продавали бирачима. На крају се испоставило да је паковање било сјајно, али је кутија унутра зазвечала.

Вучић је сада у узлету. Носи га талас. Помаже му и маркетиншки гуру кога је пригрлио од бившег режима. Али, народ је тај који од њега хоће да направи Идола. Деле му плакете. Проглашавају га за почасног грађанина Лесковца, сада и Лепосавића. Почело је, почело.

Ух, како ме то подсећа на она јефтина плебисцитарна лицитирања. Само чекам да се, рецимо, нови лидери Вршца сете да би Аца могао да буде и њихов. Неко би се сетио да Вршац – извињавам се али пример је сасвим случајан – преименује у „Вучићев Вршац”. Тако би могло да се догоди да се обогати и историја назива Ужица: Ужице – Титово Ужице – Ужице – Вучићево Ужице.

Опасно до зла бога.

На Вучићу је да, колико због себе, још и више ради нас, прекине то умилно или лицемерно додворавање које га опкољава са свих страна. Први потпредседник једноставно мора да препозна да је довољна подршка његовим напорима коју је добио на изборима како би колико-толико ово друштво доведе у ред.

Култна, готово месијанска позиција ствара вишак самопоуздања који би могао би да буде лош не само по првог потпредседника, него по све нас. Вучић примитивну идолатрију или калкулантско глорификовање мора да спречи.

Не требају нам нови очеви нације, политички патријарси. Вучић први не сме да дозволи да Србија постане „Вучићева Србија“.

Била би то Србија „демократуре”, како демократију и диктатуру култа личности увезује Предраг Матвејевић. Вучићу би, хтео не хтео, припало место које он данас с гађењем одбацује.

Вучић би зато, зарад сопственог политичког здравља, морао да укори Небојшу Стефановића. Не као председника Скупштине, већ као страначког колегу чија би недавна усплахирена одбрана лика и дела његовог партијског шефа звучала патетично да није контрапродуктивна јер штети Вучићу, СНС-у и читавој Србији.

Чему та зажареност? Јавни доказ личне верности до смрти? Чему „замерка” лидеру напредњака да одговори на нападе „безобразника” из СПС-а? Не бих рекао да су Вучићу потребни дрвени адвокати.

Стефановић делује отужно, мада ће његов апел Вучићу можда ући у легенду. Попут чувене изреке „Поцепô га кô Вучела Слобу” настале ономад после ТВ интервјуа у коме је тадашњи директор РТС-а Милорад Вучелић глорификовао Слободана Милошевића.

Како ствари сада стоје, на месту првог премијера имамо личност. Немамо култ. Али, Вучићу, чувајте се Данајаца када одају почасти! Сасвим је свеједно да ли су добродушни или подмукли.