Метаморфозе ватре

Здравко Чолић је вероватно једина музичка мегазвезда у радијусу од око 1000 километара која никада није била спорна. Чини се да је једини политички некоректни испад био трач у вези са мењањем девиза на Охриду с почетка осамдесетих који је после, уз ваљану евалуацију, био тумачен као грандиозна наивност нашег великог певача. Међутим, од 1973. и првог соло албума до данас (скоро па 35 година), Здравко Чолић као да је био тренд сам за себе. Певач раскошног гласа, изузетно пријатне спољашњости и скоро без већих интрига у каријери, успевао је да током привидно пријатељских али и током турбулентних година буде највећи. Током седамдесетих, Чолић је био перформер огромног забављачког потенцијала. Југословенски Клиф Ричард или Демис Русос.

Почетком осамдесетих успео да је да кокетира и са новим таласом, и да дијапазон сталних сарадника (Ковач, Бреговић...) прошири Момчилом Бајагићем.

Ипак, Чолић је био претежно познат по раскошним баладама, тако да постоје читави албуми којих се нико ни не сећа ("Роди ме мајко сретног" из 1988) из којих су се развиле и остале дирљиве ноте. Како друга половина осамдесетих није била благородна за Чолића, велики повратак је означио албум "Да ти кажем шта ми је" из 1990. у коме се и те како осећа Бреговићев препознатљив штик. После седам година хијатуса, Чолић се враћа са изузетним албумом (који је био скупа лоша процена аутора) "Кад би моја била". Албум јаке поп мускулатуре, убедљивих мелодија и отпеван можда најбоље у каријери овог певача био је потребно атерирање на голу ледину тржишта, јер се психологија, мотивација, инспирација, емотивност и рецепција слушалачке публике драматично променила.

Рат и године рецесије можда нису једини кривци. Убрзавање времена, замешатељство утицаја, глобализам, тренд "world music" који је добио запаљиву крилатицу "етно" али и генерацијски јаз који је данас дубљи него пре Битлса учинили су да се Чолић преиспита за XXI век. У року од шест година, "Окано", "Чаролија" и "Завичај" постају локални феномени (широка палета сарадника, Дедић, Балашевић, Ковач, Бреговић...). Парадоксално, Чолић је можда изгубио "хитове" макар по схеми какву смо некад волели и признавали, али је добио "звук", препознатљив језик ритмова, мелодија и атмосфере универзалног вапаја.

У завидном ковитлацу од скоро петнаестак соло албума, Чолић ће морати да, од замало 200 песама, изабере можда тридесетак. "Маракана 2007" у том смислу и треба да постане демонстрација моћи највећег певача којега је овај регион икада имао.

Здравко Чолић је здрава компромисна варијанта нечега што се некад звало забавна музика. ТВ емисије Антона Мартија, или "Образ уз образ" су некада били парадигма забаве на ограниченом ТВ небу. Рецидиви прохујале епохе су данас у две највеће државе бивше СФРЈ и даље велике звезде, Габи Новак, Арсен Дедић, Ђорђе Балашевић или Оливер Драгојевић. Зато је Чолић амбивалентни феномен који спаја носталгију, југоносталгију, тренд и joie de vivre. Зато и не постоје искрени мрзитељи Здравка Чолића, јер, једноставно, не постоји неки ваљан и конкретан разлог за то.

Сигурно је да Чолићев приватни живот није претерано интересантан чак и у мемоарима Велибора Џаровског, што непогрешиво ствара фото робота идеалне звезде којој се нико није приближио, а највероватније нити неће нити не може. Убедљив глас, маркантна појава, наиван поглед, разбарушена коса, разоружавајући осмех, одсуство контроверзи, присуство добрих песама, поштовање колега, филантропија, наднационални став, моћни сарадници, одсуство из таблоида, заштићена приватност, поштовање породичних вредности, неинсистирање на националности и на религији, занимљиви и атрактивни спотови, ретки интервјуи и фама из прошлости.