Metamorfoze vatre

Zdravko Čolić je verovatno jedina muzička megazvezda u radijusu od oko 1000 kilometara koja nikada nije bila sporna. Čini se da je jedini politički nekorektni ispad bio trač u vezi sa menjanjem deviza na Ohridu s početka osamdesetih koji je posle, uz valjanu evaluaciju, bio tumačen kao grandiozna naivnost našeg velikog pevača. Međutim, od 1973. i prvog solo albuma do danas (skoro pa 35 godina), Zdravko Čolić kao da je bio trend sam za sebe. Pevač raskošnog glasa, izuzetno prijatne spoljašnjosti i skoro bez većih intriga u karijeri, uspevao je da tokom prividno prijateljskih ali i tokom turbulentnih godina bude najveći. Tokom sedamdesetih, Čolić je bio performer ogromnog zabavljačkog potencijala. Jugoslovenski Klif Ričard ili Demis Rusos.

Početkom osamdesetih uspeo da je da koketira i sa novim talasom, i da dijapazon stalnih saradnika (Kovač, Bregović...) proširi Momčilom Bajagićem.

Ipak, Čolić je bio pretežno poznat po raskošnim baladama, tako da postoje čitavi albumi kojih se niko ni ne seća ("Rodi me majko sretnog" iz 1988) iz kojih su se razvile i ostale dirljive note. Kako druga polovina osamdesetih nije bila blagorodna za Čolića, veliki povratak je označio album "Da ti kažem šta mi je" iz 1990. u kome se i te kako oseća Bregovićev prepoznatljiv štik. Posle sedam godina hijatusa, Čolić se vraća sa izuzetnim albumom (koji je bio skupa loša procena autora) "Kad bi moja bila". Album jake pop muskulature, ubedljivih melodija i otpevan možda najbolje u karijeri ovog pevača bio je potrebno ateriranje na golu ledinu tržišta, jer se psihologija, motivacija, inspiracija, emotivnost i recepcija slušalačke publike dramatično promenila.

Rat i godine recesije možda nisu jedini krivci. Ubrzavanje vremena, zamešateljstvo uticaja, globalizam, trend "world music" koji je dobio zapaljivu krilaticu "etno" ali i generacijski jaz koji je danas dublji nego pre Bitlsa učinili su da se Čolić preispita za XXI vek. U roku od šest godina, "Okano", "Čarolija" i "Zavičaj" postaju lokalni fenomeni (široka paleta saradnika, Dedić, Balašević, Kovač, Bregović...). Paradoksalno, Čolić je možda izgubio "hitove" makar po shemi kakvu smo nekad voleli i priznavali, ali je dobio "zvuk", prepoznatljiv jezik ritmova, melodija i atmosfere univerzalnog vapaja.

U zavidnom kovitlacu od skoro petnaestak solo albuma, Čolić će morati da, od zamalo 200 pesama, izabere možda tridesetak. "Marakana 2007" u tom smislu i treba da postane demonstracija moći najvećeg pevača kojega je ovaj region ikada imao.

Zdravko Čolić je zdrava kompromisna varijanta nečega što se nekad zvalo zabavna muzika. TV emisije Antona Martija, ili "Obraz uz obraz" su nekada bili paradigma zabave na ograničenom TV nebu. Recidivi prohujale epohe su danas u dve najveće države bivše SFRJ i dalje velike zvezde, Gabi Novak, Arsen Dedić, Đorđe Balašević ili Oliver Dragojević. Zato je Čolić ambivalentni fenomen koji spaja nostalgiju, jugonostalgiju, trend i joie de vivre. Zato i ne postoje iskreni mrzitelji Zdravka Čolića, jer, jednostavno, ne postoji neki valjan i konkretan razlog za to.

Sigurno je da Čolićev privatni život nije preterano interesantan čak i u memoarima Velibora Džarovskog, što nepogrešivo stvara foto robota idealne zvezde kojoj se niko nije približio, a najverovatnije niti neće niti ne može. Ubedljiv glas, markantna pojava, naivan pogled, razbarušena kosa, razoružavajući osmeh, odsustvo kontroverzi, prisustvo dobrih pesama, poštovanje kolega, filantropija, nadnacionalni stav, moćni saradnici, odsustvo iz tabloida, zaštićena privatnost, poštovanje porodičnih vrednosti, neinsistiranje na nacionalnosti i na religiji, zanimljivi i atraktivni spotovi, retki intervjui i fama iz prošlosti.