Дадо је био жива муња

Дадо Ђурић је био ликовни феномен 20. века и још не заузима место које му припада зато што није схваћен, а није схваћен зато што је ишао испред свог времена, каже Бранка Богавац, публициста, ауторка књиге „Разговори са Дадом” управо објављене у другом проширеном издању (издавач Народни музеј Црне Горе).

Прво издање је изашло 2001. године, а у овом другом ауторка је додала све текстове које је писала о сликаревим изложбама у Паризу и разговоре са његовим галеристима које је водила у току последње деценије, као и нови предговор ликовне критичарке Јасне Јованов која је ову књигу назвала „величанственом позоришном представом”, што је и Дадо потврђивао речима: „Ја пишем своје сопствене комаде, режирам их, играм, поберем успех или неуспех, за мене су то спектакли. Живот је спектакл и ја сам у њему глумац.”

Овог лета француско министарство културе доделило је Бранки Богавац Орден витеза уметности и књижевности за њен вишедеценијски рад. Већ готово пола века она живи у Паризу и представља спону између француске и наше културне јавности. Објавила је више књига интервјуа са познатим писцима и сликарима из целог света.

– Моје интересовање за Француску има далеке корене, јер сам га наследила од оца, учитеља, франкофила – каже Бранка Богавац, додајући да је циљ њеног рада увек био да нас приближи свету и да свет преко Француске пренесе нама.

Париз је за њу модел најлепшег, стално изненађење пред богатством уметничких дела, град  чија је цивилизација по људској мери и са обиљем догађаја као великим покретачем за њен рад.

– Код мене се временом успоставила културна и интелектуална зависност према овом граду, јер без обзира на то колико се потенцирало на значају нових светских центара, они никада не могу поседовати оно што поседује Париз који је сам за себе културна историја света. Сваки метар у Паризу има посебну и богату причу и он ће увек бити европски светионик, светска престоница уметности и културе са изванредним могућностима за људе који стварају и за свет идеја. Да није било Париза не би било ни мојих књига интервјуа – истиче Бранка Богавац.  

Кад је реч о Дади Ђурићу, који није волео да говори о свом раду, још мање о себи, Бранка Богавац је успела да обезбеди себи статус саговорника од поверења и да тако из њега много тога извуче.

– Дадо је дао мало интервјуа, што је штета – каже она. – Ја сам ваљда била изузетак. Имала сам ту привилегију да с њим водим дуге разговоре кад год сам га за то замолила, можда зато што сам његова земљакиња, Црногорка, што смо делили судбину туђе земље и туђег језика на дуге стазе.

Она тврди да Дадо никада није био духовни емигрант и подсећа да је говорио како је читаво његово сликарство „извађено из Црне горе, као кад човек извади драчу из табана или руке”. „Ја чупам те слике из Црне Горе”, говорио је.

Из тих сусрета и дружења, она га памти као неуморног радника.

– Дадо је био жива муња. Вечито је био у послу. Ако није сликао, нешто је премештао, преносио, окретао, планирао, мајсторисао… Памтим га по духовитим шалама које је изводио на свој или на мој рачун. Ако је био ироничан, опет је то било на наш рачун. Његов хумор је понекад ишао до сарказма. Могао је да човека сними и оцени у магновењу. Пред њим нисте могли да се пренемажете – прича Бранка Богавац, додајући да је свака његова реченица, када је био у форми за разговор, била сентенца.

Волео је класичну музику и радо је ишао на концерте. Волео је да чита, посебно Мишоа и Сиорана, каже ауторка „Разговора са Дадом”, истичући да је хтео много да уради, због чега је себи наметнуо невероватан терет и у таквим тренуцима био патник.

– Кад он каже „Сликарство ми је важније од живота” или „Док не завршим ову слику, ја сам тршен човек”, јасно је колико је био предан својој уметности и да му је истрајност била главна црта. Такав став му је уливао велику покретачку снагу која је дала запањујуће резултате. Кад би се саставила сва његова дела, свет би се нашао у чуду пред толиким бројем квалитетних дела. И увек сам се питала зашто човек који тако једноставно прича тако компликовано слика? Наслућујем да је тиме хтео много да каже. Убеђена сам да ће Дадо бити схваћен, исто као Његош, кроз неких двеста година – закључује Бранка Богавац.