Слотероманија и Срби

Ово је од оне врсте хибридног, документарно-играног филма који осваја хумором и шармом, луцидном идејом и динамично пласираним садржајем који би се, да није истинит, могао подвести под апсурд на ивици бизарности.

Канадско-српски документарац „Слотера Ника за председника” сценаристичко-редитељског тројца: Роб Стјуарт, Марк Веспи и Лиза Веспи (уз свесрдну помоћ домаће српске филмске памети), ушао је на редовни биоскопски репертоар и не треба га пропустити.

Можда ћете се у њему препознати. Можда сте баш ви један од актера у овој горко-слатко-смешној филмској одисеји, а да то не знате. У сваком случају сте, у мањој или већој мери, учесник и сведок једног прошлог времена, на чији помен ускликнемо: „пу, пу, далеко било неповратило се!”, а којег се и текако дотичу и главни јунак и остали актери у овом добро скројеном и направљеном документарцу о сусрету мало познатог канадског глумца Роба Стјуарта са Србијом и обожаваоцима.

Роб (Роберт) Стјуарт је током деведесетих година прошлог века ни крив ни дужан, а понајмање свестан, постао најомиљенији глумац на овом нашем бурном терену. Или, још тачније, лик који је тумачио у трећеразредном америчком детективском телевизијском серијалу „Тропска врелина” – лик Ника Слотера постао је, прво из доброг вица и антологијске српске „шеге”, а потом и стварно не само најомиљенија ТВ-фаца, већ и прави симбол борбе младих демонстраната који су током протеста 96/97 тражили демократију у својој земљи.

Авантуре детектива Ника Слотера, маљавих прса испод дречаво-шарених хавајских кошуља, у серији „Тропска врелина”, коју је на ТВ екране довео уредник филмског програма Роберт Немечек, за младу популацију Србије окружене жестоким ратовима и суровим санкцијама, значила је прозор у бајковити и лепши свет и оптимистички поглед на живот. Тако је прво у Жаркову једног дана освануо графит „Слотеру Ниче Србија ти кличе”, да би се читава та ствар проширила на паролу „Слотера Ника за председника”, опевану и у песми новосадског панк-рок бенда „Атеист реп”, док је упорна млађарија пуних 88 дана током Милошевићеве владавине и случаја „покрадени избори”, замајавала полицијске кордоне на градским улицама.

Наравно, Роб Стјуарт алиас Ник Слотер о томе појма није имао. Он је својих 15 минута славе у Лос Анђелесу, као незапослени глумац брзо заменио повратком у очеву кућу у предграђу Отаве, где је и пред самим собом и пред другима пао у глумачки заборав. Успут, улогом у „Тропској врелини” није се нимало поносио. И све тако, док није случајно, тамо у далекој Канади преко „Фејсбука”, сазнао за „слотероманију” у Србији.

Од тог тренутка и почиње овај својеврсни „он д роуд” филм, у којем се Роб Стјуарт среће са сада демократском Србијом, сади дрво јаворово у Жаркову, свира гитару на концерту „Атеист репа”, разговара са учесницима и организаторима протеста деведесетих, љуби и грли своје обожаваоце, учествује у телевизијским емисијама „Пирамида” и „Фајронт република” и окружен љубављу и топлином Срба (успут, и његов усвојени брат је пореклом Србин) доживљава најинтензивније и свакако најнезаборавније две недеље свог живота. Није знао човек шта га је снашло. Знате већ оно наше, бука, галама, смех, грљење и љубљење до зоре, ред ракије па ред пива и удри! Све је то забележено у филму у којем је обилато коришћен и архивски материјал и инсерти из серије. И зато све делује тако уверљиво. И искрено...