Sloteromanija i Srbi

Ovo je od one vrste hibridnog, dokumentarno-igranog filma koji osvaja humorom i šarmom, lucidnom idejom i dinamično plasiranim sadržajem koji bi se, da nije istinit, mogao podvesti pod apsurd na ivici bizarnosti.

Kanadsko-srpski dokumentarac „Slotera Nika za predsednika” scenarističko-rediteljskog trojca: Rob Stjuart, Mark Vespi i Liza Vespi (uz svesrdnu pomoć domaće srpske filmske pameti), ušao je na redovni bioskopski repertoar i ne treba ga propustiti.

Možda ćete se u njemu prepoznati. Možda ste baš vi jedan od aktera u ovoj gorko-slatko-smešnoj filmskoj odiseji, a da to ne znate. U svakom slučaju ste, u manjoj ili većoj meri, učesnik i svedok jednog prošlog vremena, na čiji pomen uskliknemo: „pu, pu, daleko bilo nepovratilo se!”, a kojeg se i tekako dotiču i glavni junak i ostali akteri u ovom dobro skrojenom i napravljenom dokumentarcu o susretu malo poznatog kanadskog glumca Roba Stjuarta sa Srbijom i obožavaocima.

Rob (Robert) Stjuart je tokom devedesetih godina prošlog veka ni kriv ni dužan, a ponajmanje svestan, postao najomiljeniji glumac na ovom našem burnom terenu. Ili, još tačnije, lik koji je tumačio u trećerazrednom američkom detektivskom televizijskom serijalu „Tropska vrelina” – lik Nika Slotera postao je, prvo iz dobrog vica i antologijske srpske „šege”, a potom i stvarno ne samo najomiljenija TV-faca, već i pravi simbol borbe mladih demonstranata koji su tokom protesta 96/97 tražili demokratiju u svojoj zemlji.

Avanture detektiva Nika Slotera, maljavih prsa ispod drečavo-šarenih havajskih košulja, u seriji „Tropska vrelina”, koju je na TV ekrane doveo urednik filmskog programa Robert Nemeček, za mladu populaciju Srbije okružene žestokim ratovima i surovim sankcijama, značila je prozor u bajkoviti i lepši svet i optimistički pogled na život. Tako je prvo u Žarkovu jednog dana osvanuo grafit „Sloteru Niče Srbija ti kliče”, da bi se čitava ta stvar proširila na parolu „Slotera Nika za predsednika”, opevanu i u pesmi novosadskog pank-rok benda „Ateist rep”, dok je uporna mlađarija punih 88 dana tokom Miloševićeve vladavine i slučaja „pokradeni izbori”, zamajavala policijske kordone na gradskim ulicama.

Naravno, Rob Stjuart alias Nik Sloter o tome pojma nije imao. On je svojih 15 minuta slave u Los Anđelesu, kao nezaposleni glumac brzo zamenio povratkom u očevu kuću u predgrađu Otave, gde je i pred samim sobom i pred drugima pao u glumački zaborav. Usput, ulogom u „Tropskoj vrelini” nije se nimalo ponosio. I sve tako, dok nije slučajno, tamo u dalekoj Kanadi preko „Fejsbuka”, saznao za „sloteromaniju” u Srbiji.

Od tog trenutka i počinje ovaj svojevrsni „on d roud” film, u kojem se Rob Stjuart sreće sa sada demokratskom Srbijom, sadi drvo javorovo u Žarkovu, svira gitaru na koncertu „Ateist repa”, razgovara sa učesnicima i organizatorima protesta devedesetih, ljubi i grli svoje obožavaoce, učestvuje u televizijskim emisijama „Piramida” i „Fajront republika” i okružen ljubavlju i toplinom Srba (usput, i njegov usvojeni brat je poreklom Srbin) doživljava najintenzivnije i svakako najnezaboravnije dve nedelje svog života. Nije znao čovek šta ga je snašlo. Znate već ono naše, buka, galama, smeh, grljenje i ljubljenje do zore, red rakije pa red piva i udri! Sve je to zabeleženo u filmu u kojem je obilato korišćen i arhivski materijal i inserti iz serije. I zato sve deluje tako uverljivo. I iskreno...