Кутија раздора

Да ли ће Срби са Косова и Метохије у недељу послушати глас срца или глас разума? Срце се буни да изађе на изборе које је расписала председница непостојеће државе, а разум поручује да је то једина сламка спаса за даљи опстанак на Космету.

ЕУ се тек јуче сетила да одреши кесу и обезбеди почетних 15 милиона евра за развој српских општина на КиМ, како би Београду било лакше да уверава народ да Бриселски споразум није параван да дан после избора освану као поданици Атифете Јахјаге.

Нико не воли да буде означен као Вук Бранковић, а поготову не на Косову. На ту емотивно симболичку карту заиграли су заговорници бојкота локалних косовских избора. Север КиМ излепљен је плакатима на којима су са фотомонтаже Крстимира Пантића, Оливера Ивановића, владике Теодосија. На главе су им ставили бело кече, а доле натпис издајник. У тако прегрејаној атмосфери у којој се прети свимa који хоће на изборе, није чудо што поједини кандидати за одборнике на српским листама размишљају и да се повуку из изборне трке. Ни црква им није била од велике помоћи. Патријарх Иринеј је за изборе, митрополит Амфилохије против.

Али, да будемо начисто. Бојкот избора заговарају они који тврде да је то једини начин да се заустави потпуна издаја Косова и Метохије, али бојкот одговара и Хашиму Тачију. Циљ Приштине јесте да на Косову буде што мање Срба. Ако у недељу остану код куће, лако се може догодити да Албанац буде председник северне Косовске Митровице, а можда и још неке општине на северу.

Наравно да није лако убеђивати Србе да изађу на гласање када је цео изборни процес пратио низ неправилности које је намерно спровела Централна изборна комисија. Упркос договорима у Бриселу да избори буду статусно неутрални, на бирачком материјалу је одштампан косовски грб. Једино га неће бити на гласачким листићима. Шта преостаје бирачким одборима у српским срединама? Да маркером прецртавају или чак исецају косовски грб са изборних листа како би јавно демонстрирали да нису „Kосовари”, већ Срби који хоће у Заједницу српских општина.

Шта ћемо са скарабуџеним бирачким списковима. Многим расељеним Србима који би хтели да гласају то право је

бирократским смицалицама ускраћено. Оливер Ивановић пита откуда сада 5. 000 Албанаца више у северној Косовској Митровици, ако се добро зна да они тамо никада нису живели.

Ивица Дачић је био у Грачаници. Косовом су шпартали и многи министри. Сви позивају Србе да изађу на изборе и обећавају да их Београд неће заборавити после 3. новембра, али општи је утисак да је изборна кампања била бледа.

Хоће ли Александар Вучић сутра, ипак, успети да убеди Србе да одустану од бојкота? Могуће, иако звучи као немогућа мисија.