Сингапур

Пошто су четврт века веровали да Европа нема алтернативу Срби су, изгледа, закључили да их Европа опхрвана кризом више толико и не привлачи и спремни су да нови узор потраже у далеком и егзотичном Сингапуру. Овај град, уосталом, и није лош пример. Ремек-дело политичког инжењеринга легендарног премијера Ли Кван Јуа, град на Малајском полуострву је седамдесетих година постао познат као један од првих азијских привредних „тигрова”. Иако, изузев географског положаја и вредних становника, нема природних ресурса (чак и питку воду увози из Малезије) постао је један од водећих научних, технолошких, финансијских и привредних центара у свету с националним дохотком који је 2012. године износио 61.400 долара по глави становника. Са нешто више од 5,5 милиона житеља налази се тек на 116. месту у свету по величини становништва али се по висини националног бруто производа (326,7 милијарди долара) налази на 41. месту. Поређења ради, Србија са 7,2 милиона становника има десет пута мањи национални бруто производ.

Дакле, ако све то квалификује Сингапур за нови српски узор „без алтернативе” могли бисмо се запитати колико је данашња Србија далеко од тог узора, односно, шта би требало да уради да га достигне? И ту почињу проблеми. Поглед изблиза на овај граддржаву говори да је његов привредни и социјални модел успешан хибрид британског либералног капитализма и традиционалне кинеске културе какав, истина постоји и у Хонгконгу, али је тешко поновљив било где ван овог културног оквира. Поготову не у Србији која има урођену одбојност према било каквом облику либерализма и капитализма. О томе ових дана сведоче не само синдикалне и политичке блокаде путева и пруга које прете да пониште овогодишњи скромни привредни раст и растерају инвеститоре него и реакције моћних интересних група и политичких странака већ на саму најаву реформи које предлаже нови министар привреде.

Таквој атмосфери доприноси и сама влада чије су прве мере помало збуниле и стручну јавност која мисли да за увођење солидарног пореза и повећање ПДВ нису биле потребне ни дипломе са Јејла ни знање Строс-Кана јер су за њих довољна и стандардна упутства Међународног монетарног фонда својим клијентима. Њихова сврха је да стабилизују јавне финансије у земљидужнику и оспособе је да отплаћује дугове али не и да покрену њен развој. Суседна Хрватска је својевремено увела сличан порез (Хрвати су га од милоште звали харач) али је касније од њега одустала. Озбиљније недоумице изазива повећање ПДВ које ће, између осталих, погодити стратешки значајни ИТ сектор (Срби овакве порезе већ двадесетак година називају „намет на памет”) и сектор трговине и услуга који су захваљујући нижим пореским стопама последњих година донекле оживели и почели да отварају радна места. У сличним ситуацијама, Сингапур је поступао управо обрнуто подстичући оне који имају перспективу, отварају радна места и доносе приходе и себи и другима (шта мислите: како би у Србији била дочекана Ли Кван Јуова идеја да богате породице имају већи дечији додатак од сиромашних не би ли се у њима рађало више деце?).

Јавност је збунило то што ће средства прикупљена солидарним порезом (око 200 милиона евра) бити довољна тек да највећем српском губиташу покрију трошкове набавке гаса за ову зиму и што ће средства прикупљена повећањем ПДВ (150 милиона евра) бити довољна тек да покрију трошкове одржавања производње другог по величини српског губиташа. Посматрачи ће отуда закључити да обе мере имају симболичан (читај: политички) ефекат али, што је важније, и да се њима делимично излази у сусрет и захтевима ММФ. Другим речима, то значи да Србија намерава да се и наредне године задужује и да би без аранжмана са овом организацијом цена њених кредита на светском тржишту била још већа. Да лоше вести не долазе саме потврђује и најновији извештај Светске банке о условима пословања у којем је Србија пала за шест места (93. у свету) и да се иза ње на западном Балкану налази само још Босна и Херцеговина (131. место). Преведено на свакодневни језик то значи да би наредне године у Србију могло да уђе још мање инвестиција него ове године и да би се стопа привредног раста поново могла приближити нули.

И ту се може видети разлика између успешних привреда, у нашој причи то је Сингапур, и неуспешних, каква је у свим досадашњим причама била Србија. Прве су се још седамдесетих година прошлог века одважиле на „болне” структурне реформе, укинуле читаве привредне гране и окренуле се производњи која има шансе на светском тржишту. Друге то нису учиниле зазирући од социјалне цене и политичких отпора и то у великој мери објашњава промену односа снага у светској привреди којом данас доминирају „тигрови” попут Сингапура и „змајеви” попут Кине и европских социјалних привреда које је Пол Кругман својевремено означио као музеј у којем више и нема развоја. Уколико Србија заиста мисли да јој Сингапур може бити узор требало би да се запита да ли је спремна да ликвидира „преостала предузећа у транзицији” (то јест привредне гране које више немају шансе на тржишту), укине већи део постојећег система субвенција и реформише социјална давања. У супротном, за Србе ће Сингапур и даље остати далеко и егзотично место у које ће можда свратити у паузи пута за Аустралију.

Професор Факултета политичких наука