Комунисти из Калкуте

Хиљаде Индијаца изашло је прошлог четвртка на улице 11-милионске Калкуте, машући црвеним заставама и узвикујући револуционарне пароле. Повод је био важан: обележавање 30 година власти Комунистичке партије Индије (марксиста) у Западном Бенгалу, једној од најважнијих савезних држава Индије са 80 милиона становника.

Дуже (демократски) влада само Либерално-демократска партија у Јапану (38 година, али са једним мандатом у опозицији). Већа и утицајнија од две индијске КП, није, међутим, претрпела изборни пораз од јуна 1977: последњи пут већина Бенгалаца за њу је гласала прошле године.

Комунисти на власти уз помоћ гласачких кутија специфичан је индијски феномен, можда недовољно проучаван. Демократске победе КПИ(М) утолико су занимљивије што она, по свом статуту и програму у којима се не одриче класне борбе, револуције, социјализма и диктатуре пролетаријата и унутрашње организације (Централни комитет и Политбиро), по свему подсећа на прохујала времена. Парадокс је и у томе што глобални слом система социјализма и идеологије комунизма оличен у пропасти Совјетског Савеза и прагматичним променама у Кини, нимало није утицао на популарност другова из Калкуте.

КП марксиста је настала расцепом јединствене Комунистичке партије Индије 1964, на маргинама идеолошког раскола између СССР-а и Кине. Марксисти су у почетку "левљи" део индијског комунистичког покрета који има и радикалне "наксалите", али касније функционишу на подједнакој удаљености између Москве и Пекинга, две комунистичке централе тадашњег света. Задржавајући револуцију у програмским документима, али одлажући је у пракси због "степена економске развијености и идеолошко-политичке незрелости радничке класе", као непосредни циљ постављају "народну демократију" засновану на "коалицији свих истински антифеудалних и антиимперијалистичких снага". И полако јачају, да би од седамдесетих наовамо постали трећа по снази политичка партија у многољудној Индији.

Али шта их је учинило толико популарним и већ три деценије незаменљивим у Западном Бенгалу на индијском истоку као и у јужним државама Керали и Трипури, где такође демократски освајају власт? Рекло би се да је то формула доследне примене главног начела политике као "уметности могућег". У Западном Бенгалу, где и данас 70 одсто становништва живи у сеоским подручјима, спровели су аграрну реформу у мери у којој је то било реално извести, за беземљаше озаконили систем наполичарења, много доследније него другде у Индији развили институцију "панчајата" – сеоских већа као вида локалне самоуправе… И били за добру нијансу мање корумпирани од других влада у индијским савезним државама.

Све ово време кључна личност партијске политике био је Џоти Басу, правник који је дипломирао у Лондону, и који је на месту западнобенгалског премијера, у "Кући писаца", како се у Калкути – однедавно званично преименована у Колкату – зове седиште владе провео 23 године, да би и данас, у 93. остао главни ауторитет у Политбироу. Он је 1996. био и кандидат за савезног премијера, али је од тога одустао због противљења партије, што данас оцењује "историјском грешком".

Ако не у економији, Западни Бенгал је готово одувек био интелектуални лидер Индије: шест од осам индијских нобеловаца долазе оданде, у Калкути су стварали и живели Рабиндранат Тагоре и Сатајђит Реј, један од највећих режисера 20. века, тамо је статус светице зарадила и Мајка Тереза. Тамо је, за разлику од остатка Индије, фудбал популарнији од крикета, а стопа криминала упола мања од индијског просека.

Западни Бенгал је данас трећи по величини информатички сектор у Индији – грани која је главни генератор њеног економског успона. Само у овој области и у биотехнологији, у Калкути ће се у идуће две године отворити 200.000 нових радних места.

Партија данас има око 800.000 чланова који се примају по строгим критеријумима за кадрове. На националној сцени, она је кључни савезник владајуће коалиције предвођене Конгресном странком – освојили су 43 посланичка места на изборима 2004. –  али не учествују у влади.