Komunisti iz Kalkute

Hiljade Indijaca izašlo je prošlog četvrtka na ulice 11-milionske Kalkute, mašući crvenim zastavama i uzvikujući revolucionarne parole. Povod je bio važan: obeležavanje 30 godina vlasti Komunističke partije Indije (marksista) u Zapadnom Bengalu, jednoj od najvažnijih saveznih država Indije sa 80 miliona stanovnika.

Duže (demokratski) vlada samo Liberalno-demokratska partija u Japanu (38 godina, ali sa jednim mandatom u opoziciji). Veća i uticajnija od dve indijske KP, nije, međutim, pretrpela izborni poraz od juna 1977: poslednji put većina Bengalaca za nju je glasala prošle godine.

Komunisti na vlasti uz pomoć glasačkih kutija specifičan je indijski fenomen, možda nedovoljno proučavan. Demokratske pobede KPI(M) utoliko su zanimljivije što ona, po svom statutu i programu u kojima se ne odriče klasne borbe, revolucije, socijalizma i diktature proletarijata i unutrašnje organizacije (Centralni komitet i Politbiro), po svemu podseća na prohujala vremena. Paradoks je i u tome što globalni slom sistema socijalizma i ideologije komunizma oličen u propasti Sovjetskog Saveza i pragmatičnim promenama u Kini, nimalo nije uticao na popularnost drugova iz Kalkute.

KP marksista je nastala rascepom jedinstvene Komunističke partije Indije 1964, na marginama ideološkog raskola između SSSR-a i Kine. Marksisti su u početku "levlji" deo indijskog komunističkog pokreta koji ima i radikalne "naksalite", ali kasnije funkcionišu na podjednakoj udaljenosti između Moskve i Pekinga, dve komunističke centrale tadašnjeg sveta. Zadržavajući revoluciju u programskim dokumentima, ali odlažući je u praksi zbog "stepena ekonomske razvijenosti i ideološko-političke nezrelosti radničke klase", kao neposredni cilj postavljaju "narodnu demokratiju" zasnovanu na "koaliciji svih istinski antifeudalnih i antiimperijalističkih snaga". I polako jačaju, da bi od sedamdesetih naovamo postali treća po snazi politička partija u mnogoljudnoj Indiji.

Ali šta ih je učinilo toliko popularnim i već tri decenije nezamenljivim u Zapadnom Bengalu na indijskom istoku kao i u južnim državama Kerali i Tripuri, gde takođe demokratski osvajaju vlast? Reklo bi se da je to formula dosledne primene glavnog načela politike kao "umetnosti mogućeg". U Zapadnom Bengalu, gde i danas 70 odsto stanovništva živi u seoskim područjima, sproveli su agrarnu reformu u meri u kojoj je to bilo realno izvesti, za bezemljaše ozakonili sistem napoličarenja, mnogo doslednije nego drugde u Indiji razvili instituciju "pančajata" – seoskih veća kao vida lokalne samouprave… I bili za dobru nijansu manje korumpirani od drugih vlada u indijskim saveznim državama.

Sve ovo vreme ključna ličnost partijske politike bio je Džoti Basu, pravnik koji je diplomirao u Londonu, i koji je na mestu zapadnobengalskog premijera, u "Kući pisaca", kako se u Kalkuti – odnedavno zvanično preimenovana u Kolkatu – zove sedište vlade proveo 23 godine, da bi i danas, u 93. ostao glavni autoritet u Politbirou. On je 1996. bio i kandidat za saveznog premijera, ali je od toga odustao zbog protivljenja partije, što danas ocenjuje "istorijskom greškom".

Ako ne u ekonomiji, Zapadni Bengal je gotovo oduvek bio intelektualni lider Indije: šest od osam indijskih nobelovaca dolaze odande, u Kalkuti su stvarali i živeli Rabindranat Tagore i Satajđit Rej, jedan od najvećih režisera 20. veka, tamo je status svetice zaradila i Majka Tereza. Tamo je, za razliku od ostatka Indije, fudbal popularniji od kriketa, a stopa kriminala upola manja od indijskog proseka.

Zapadni Bengal je danas treći po veličini informatički sektor u Indiji – grani koja je glavni generator njenog ekonomskog uspona. Samo u ovoj oblasti i u biotehnologiji, u Kalkuti će se u iduće dve godine otvoriti 200.000 novih radnih mesta.

Partija danas ima oko 800.000 članova koji se primaju po strogim kriterijumima za kadrove. Na nacionalnoj sceni, ona je ključni saveznik vladajuće koalicije predvođene Kongresnom strankom – osvojili su 43 poslanička mesta na izborima 2004. –  ali ne učestvuju u vladi.