Револуција и њена (не)поједена деца

Специјално за „Политику”

Подгорица – У петак, на шездесети рођендан Црногорског народног позоришта, на сцени овог театра премијерно је изведена представа „Everyman Ђилас”, према тексту и у режији Радмиле Војводић (драматургија Борка Павићевић). Драма у пет слика исписује Ђиласову безрезервну борбу за слободу, његову доследност у спровођењу неконтаминираних левичарских идеја, као и у очувању критичког мишљења. Такви ставови и деловања су га одвели на робију, аргументовано његовим наводним изневеравањем комунистичких идеала – у драми је исцртан и његов петогодишњи боравак у затвору, специфично одређен суочавањима са физичким ограничењима која су му донела метафизичку слободу. И текст и представа су дијалектички постављени, стране се не заузимају, затвореност мишљења је врло непожељна, за разлику од изразито пожељног критичког сагледавања стварности.

Представа је дизајнирана елегантно, једноставно и атрактивно, у сагласју редитељским стилом поетског реализма. Костими су укусно разиграни (Лео Кулаш), сценски простор је посут нагомиланим лишћем које ефектно ствара визуалну сценску поезију, истичући утисак меланхолије, а има и могуће пренесено значење о јесени комунизма (сценограф Ханс Георг Сцхафер). Тихомир Станић у основи психолошки веродостојно игра Милована Ђиласа, непопустљивог, бескомпромисног револуционара. Угуран међу затворске решетке, он се не колеба око својих циљева: „Како не схватате, ја само једноставно знам који је мој први и последњи разлог за побуну – бољи свет”! Треба поменути и то да Станић лику Ђиласа даје црте гротеске које могу да значе то да је он у извесном смислу и један друштвени пајац, ретка и негде помало смешна зверка, због своје одлучне борбе за изворне комунистичке идеје.

Ана Вучковић импресивно, продорно игра Ђиласову супругу која га страствено подржава у непоколебљивој политичкој борби и сигурном ходу на путу изградње бољег света, неизмазаног корупцијом и извитоперавањем идеала због личних интереса. У представи су, између осталих, исцртани и Ђиласови однос са Дедијером (Симо Требјешанин) и Кардељом (Зоран Вујовић), откривајући различите аспекте проблема борбе за очување критичког мишљења, сукоб са реакционарношћу итд.

Радмила Војводић је овако објаснила свој интерес за бављење Ђиласовим ликом и делом: „Јунак је оног једног драмског раздобља социјалистичке Југославије, у којој се, такође, наше друштво и у свакодневици огледа као у епохи која нас још увек држи, сустиже, запиткује, мучи, која нам се свети”. А савременост и актуелност представе „Everyman Ђилас” не леже само у том важном преиспитивању нашег историјског наслеђа, већ и у томе што се она битно бави генералним механизмима стварања и разарања идеологија. Пажљиво су уобличене странпутице некадашњих револуционара који су постали гаднији и лицемернији од њихових претходника, уклоњених са власти – та ситуација нам је и данас болно препознатљива. У књизи „Нова класа”, коју је Оксфордски форум 1995. године прогласио за једну од сто књига које су највише утицале на културу Запада после Другог светског рата, Милован Ђилас, са тим у вези, пише: „Ако је припадање комунистичкој партији пре револуције значило жртвовање, а припадање професионалним револуционарима највећом чашћу, сада, када се партија учврстила на власти, прво значи припадати привилегованој класи, а друго њеном језгру свемоћних експлоататора и господара”.

Представа „Everyman Ђилас” завршава се колебљиивим пробијањем речи „Интернационале” које глумци са несигурношћу избацују на сцену: „Устајте презрени на свету, ви сужњи које мори глад... Дижисе, савсветизтемељасемења, данассмоништа, сутрабићемосве”.Ђилас/Станићсезатимдиректнообраћапублициизазовнимпитањемо(не)могућностимаобновеидејарадикалнелевице, распирујућитименашемислиисагледавањасавременеполитичкестварности.

Ђиласоверечисуиутеатруиуисторијинеисушивиизворинспирације, подршканапутуненапуштањавереумогућностизградње бољег света, чак и ако је та могућност вечно измичућа: „Тојејединиживоткојиумемживети…. макар и у овој рупи”.