Revolucija i njena (ne)pojedena deca

Specijalno za „Politiku”

Podgorica – U petak, na šezdeseti rođendan Crnogorskog narodnog pozorišta, na sceni ovog teatra premijerno je izvedena predstava „Everyman Đilas”, prema tekstu i u režiji Radmile Vojvodić (dramaturgija Borka Pavićević). Drama u pet slika ispisuje Đilasovu bezrezervnu borbu za slobodu, njegovu doslednost u sprovođenju nekontaminiranih levičarskih ideja, kao i u očuvanju kritičkog mišljenja. Takvi stavovi i delovanja su ga odveli na robiju, argumentovano njegovim navodnim izneveravanjem komunističkih ideala – u drami je iscrtan i njegov petogodišnji boravak u zatvoru, specifično određen suočavanjima sa fizičkim ograničenjima koja su mu donela metafizičku slobodu. I tekst i predstava su dijalektički postavljeni, strane se ne zauzimaju, zatvorenost mišljenja je vrlo nepoželjna, za razliku od izrazito poželjnog kritičkog sagledavanja stvarnosti.

Predstava je dizajnirana elegantno, jednostavno i atraktivno, u saglasju rediteljskim stilom poetskog realizma. Kostimi su ukusno razigrani (Leo Kulaš), scenski prostor je posut nagomilanim lišćem koje efektno stvara vizualnu scensku poeziju, ističući utisak melanholije, a ima i moguće preneseno značenje o jeseni komunizma (scenograf Hans Georg Schafer). Tihomir Stanić u osnovi psihološki verodostojno igra Milovana Đilasa, nepopustljivog, beskompromisnog revolucionara. Uguran među zatvorske rešetke, on se ne koleba oko svojih ciljeva: „Kako ne shvatate, ja samo jednostavno znam koji je moj prvi i poslednji razlog za pobunu – bolji svet”! Treba pomenuti i to da Stanić liku Đilasa daje crte groteske koje mogu da znače to da je on u izvesnom smislu i jedan društveni pajac, retka i negde pomalo smešna zverka, zbog svoje odlučne borbe za izvorne komunističke ideje.

Ana Vučković impresivno, prodorno igra Đilasovu suprugu koja ga strastveno podržava u nepokolebljivoj političkoj borbi i sigurnom hodu na putu izgradnje boljeg sveta, neizmazanog korupcijom i izvitoperavanjem ideala zbog ličnih interesa. U predstavi su, između ostalih, iscrtani i Đilasovi odnos sa Dedijerom (Simo Trebješanin) i Kardeljom (Zoran Vujović), otkrivajući različite aspekte problema borbe za očuvanje kritičkog mišljenja, sukob sa reakcionarnošću itd.

Radmila Vojvodić je ovako objasnila svoj interes za bavljenje Đilasovim likom i delom: „Junak je onog jednog dramskog razdoblja socijalističke Jugoslavije, u kojoj se, takođe, naše društvo i u svakodnevici ogleda kao u epohi koja nas još uvek drži, sustiže, zapitkuje, muči, koja nam se sveti”. A savremenost i aktuelnost predstave „Everyman Đilas” ne leže samo u tom važnom preispitivanju našeg istorijskog nasleđa, već i u tome što se ona bitno bavi generalnim mehanizmima stvaranja i razaranja ideologija. Pažljivo su uobličene stranputice nekadašnjih revolucionara koji su postali gadniji i licemerniji od njihovih prethodnika, uklonjenih sa vlasti – ta situacija nam je i danas bolno prepoznatljiva. U knjizi „Nova klasa”, koju je Oksfordski forum 1995. godine proglasio za jednu od sto knjiga koje su najviše uticale na kulturu Zapada posle Drugog svetskog rata, Milovan Đilas, sa tim u vezi, piše: „Ako je pripadanje komunističkoj partiji pre revolucije značilo žrtvovanje, a pripadanje profesionalnim revolucionarima najvećom čašću, sada, kada se partija učvrstila na vlasti, prvo znači pripadati privilegovanoj klasi, a drugo njenom jezgru svemoćnih eksploatatora i gospodara”.

Predstava „Everyman Đilas” završava se kolebljiivim probijanjem reči „Internacionale” koje glumci sa nesigurnošću izbacuju na scenu: „Ustajte prezreni na svetu, vi sužnji koje mori glad... Dižise, savsvetiztemeljasemenja, danassmoništa, sutrabićemosve”.Đilas/Stanićsezatimdirektnoobraćapubliciizazovnimpitanjemo(ne)mogućnostimaobnoveidejaradikalnelevice, raspirujućitimenašemisliisagledavanjasavremenepolitičkestvarnosti.

Đilasoverečisuiuteatruiuistorijineisušiviizvorinspiracije, podrškanaputunenapuštanjavereumogućnostizgradnje boljeg sveta, čak i ako je ta mogućnost večno izmičuća: „Tojejediniživotkojiumemživeti…. makar i u ovoj rupi”.