Рахметли Зуко

„Кад се сетим да морам умрети”, тако некако, у молу, певају тамбураши.

А кад човек умре о њему се, најчешће, лепо говори. И они који их нису волели, исказују одређено поштовање... За живота, није тако... После смрти, кад мине одређено време, опет се мишљења и утисци о људима и њиховим наравима ћудљиво почињу да размимоилазе, на путу у заборав.

Ништа није случајно или, како је говорио Зуко Џумхур, „ни случајно није случајно”

После овог, управо навршеног октобра, кад је по неписаном реду вожње, отпутовало толико људи, некако крајем овог новембра, навршиће се, тешко је у први мах се сетити, ко зна колико година од смрти Зуке Џумхура, писца, путописца, ходољуба, који је, како би и сам он рекао, путовао по свету, са својим заблудама, табанао овим просторима.

Привилегија је била познавати Зуку Џумхура, сликара, писца, карикатуристу „Политике”. Сретао сам га у Београду и на Буни... и упијао његове шарене илузије, ненаметљива тумачења. Путовао је „белом лађом”, писао писма из Азије, из Африке, из Европе. У фармеркама и џемперу, с кратком брадом какве су сад модерне и код неких политичара, а не само новинара, изгледао је као да је залутао из Париза, а не да је дошао гаравим „ћиром” из Мостара пуног бехара у Сарајево.

По изласку из тунела Брадина на Иван-планини, после изласка из сарајевске маглуштине, увире се у ведрину која се цакли над Неретвом. Ту је сахрањен рахметли Зуко (давне 1989.) Био сам му на џенази у Коњицу тог сунчаног али леденог дана.

Толико година после смрти не догорева његов живи дух, траје његова „висока школа марифетлука”, с блиском мишљу о ђаволу и његовом шегрту.

Новинарски занат подразумева познанства с људима разне феле. Такви су сусрети с писцима попут Матије Бећковића који каже: „Где год човек стоји – ту је центар света.” Јунакиња Милорада Павића говори језиком којим се служе рибари на некој огромној реци. Радован Бели Марковић казује о лајковачкој прузи, Војо Станић о штафелају и једру... Далеко се може одједрити од прича Синише Павића, које засмејавају, до танга Пурише Ђорђевића, али у овом тренутку, најатрактивнији су људи из министарских фотеља…

Зуко је био и сликар и писац, али не и министар. Да су му и нудили, вероватно не би пристао, па му нису наудили. Овако је био ослобођен обавеза које спутавају. Можда због тога, при сећању на њега, не може по срцу да пресече сазнање о нечем што не ваља.

Џумхур је аутор „Некролога једној чаршији”. Сва је та књига, записао је о њој Иво Андрић, у служби човека, било да га приказује у сложеним приликама садашњице, било у прошлости и зато је блиска људима... И стога су људи попут Зуке свима били блиски. Вештом руком, исцртао је силнике попут Алије Ђерзелеза и Мустафе Маџара.

Док живимо у паланци, „дивној паланци, али паланци”, искрсавају неки ликови попут оног Ћоркана. Понајвише му је налик Екрем Јеврић, који је измећарио у Америци, у Њујорку граду звезда ријалитија, који пије као чауш и плане кад угледа певачицу Венди, као Ћоркан играчицу на жици у чаршијској комендији.