Професорка

„Нема”, одговорио је премијер Александар Вучић у ударном термину, уз „Пинкове звезде” најгледаније ТВ емисије, док ових дана четири репрезентативна синдиката просвете најављују нове протесте. Наспрам тога, извире прича која не мора да буде кључ, ни објашњење, али може да има посебно значење.

Стотине очију је гледало и у њу сваког дана. Она није естрадна звезда, не пева као Лепа Лукић, није Сузана Манчић, не воли публицитет. Приближних су година и она попут њих изгледа сјајно, али не учествује у ријалитијима. Она је М. В. професорка књижевности.

Летос је пензионисана. У јуну је имала последње предавање у гимназији, закључила је оцене, говорила о плановима за идућу школску годину и растала се од својих ђака. После летњег распуста, када је зазвонило школско звоно, она више није била за катедром.

По слову старог закона, испунила је услов дужине радног стажа, тридесет пет година и осам месеци. Добила је решење за пензију у износу од четрдесет хиљада динара месечно. Мере штедње којима је предвиђено смањење пензија односи се и на њу. Није пуно разочарана, али није ни срећна због смањења пензије коју је тек почела да добија. Израчунала је да ће то бити износ који сваког месеца даје за интернет и кабловску телевизију и друге мање трошкове.

Добила је отпремнину, три бруто плате, није дуго чекала на исплату. У октобру ових дана поводом одласка у пензију позвала је колеге на вечеру. Донели су јој поклоне, цвеће. Разговарали су о данима проведеним у школи, о екскурзијама, почастили су се уз пицу или гирос, како ко, неки попили по чашу вина и... разишли се. Сви тврде да то није била опроштајна вечера. Позвали су је да сврати у школу између часова, за време школског одмора. Обећали су да ће је за годишњице матуре обавезно позивати као и за дан школе.

Гимназија је за професорку увек била омиљено место. И она је, као дете ишла у исту ту школу у коју се вратила после завршеног факултета. Као наставник, извела је многе нараштаје. Из године у годину, од првог разреда учила је ђаке и, као професор књижевности и српског језика, кроз њихове писмене радове била упућена и у најскривеније дечје тајне, поверавали су јој се више него родитељима. Покушавала је да их сачува од замки улице и упути на вредности Толстоја и Шекспира.

Нису је заборавили, јављају јој се из иностранства, а на улици кад изађе у поподневну шетњу, с радошћу је сусрећу и поздрављају.

Због одласка у пензију, професорка није потиштена. Живи свој живот испуњена оданошћу и посвећена љубави према породици. Прави одличан ајвар и слатко од шљива, меси проју и гибаницу, вешто шије и плете, чему се диве пријатељи и родбина у Берлину, Минску и Сиднеју.

Најбоља пријатељица јој је колегиница професорка немачког језика. Отишла је у пензију прошле године и на њеном чеку је цифра од тридесет шест хиљада динара. И она ће морати да се претрпи са смањеним примањима, уз додатак од приватних часова и превода као судски вештак.

Комшиница професорке књижевности са једанаестог спрата такође је одраније пензионерка. Кафенишу заједно скоро свако јутро. Та комшиница није професорка, њена пензија је мања од двадесет пет хиљада динара. Њу најављено смањење, значи, не качи. Своју малу пензију та комшиница из солитера надопуњује са осамдесет евра које добија из иностранства, из Шведске, где је својевремено нешто радила. Ту смањења нема. Сада ће им пензије бити изједначене.

Са урођеном отменошћу, као да не осећа жаоку и неправду због најављеног смањења поштено зарађене пензије, не обазире се на то што неки други имају и дупло више. Ни плата угледној професорки није била велика. Велики су албуми пуни фотографија и успомена, док буде чекала „позитивне ефекте мера”.