Дубровачки акорди

Дубровник – камен, старе тврђаве, палате, фонтане, скалине, порпорела, „модро огледало” и све друго с разгледница – није само летња разбибрига него и деликатна тема. Не може се прелазити преко истине и стварности.

Историја је отежана ратом у којем се распала Југославија. Чују се помирљиви акорди, али се осећа дисхармонија у погледима. Између љубави и мржње, разголићују се разна питања која окрећу кормило у прошлост.

Рат је „погуба љуцке нарави” вели Марин Држић, звани Видра. Стекао је тај надимак јер, како се ствари и односи међу Дубровчанима тумаче, начело живота је опстати „на земљи и води”. Држић је, иако Видра, страдао и умро у свом венецијанском завереничком гнезду, где га је насукала плима политичких интрига. Игром случаја и ту су уплетене, како се то обично каже, стране силе.

Луксузна јахта под заставом Кајманских острва упловила је тихо, усидрила се у цавтатској ували и одмах изазвала бурно дивљење, иако је названа „Мрцина”, док у исти мах искрсавају несугласице поводом увођења требињског аутобуса.

Они који замерају уверени су да имају разлога за то јер се неки осећају као нежељени странци у бојазни да буду насамарени, да им се уместо уживања загорча одмор. У Дубровнику се гледа и види другим очима. Нагомилано је неповерење, и једна и друга страна су као укопане. Супротности су ублажене, али има брзоплетих и погрешних судова.

Већ на почетку овог лета освануле су поразбијане шофершајбне, ретровизори, издуване гуме на аутомобилима и моторима. Објашњење је да су током ноћи, док су сви спавали дубоким сном, вандали харали. Хулигани, невидљиви, неприступачни. Овом приликом ни један од осам оштећених аутомобила није био са страном регистрацијом, односно ознаком СРБ или БГ. Страдали су паркирани аутомобили Дубровчана, становника Капелице.

Веће интересовање него гацање по „академском блату” у потрази за сумњивим докторатима с Мегатренда или Униона, могу да заокупе списи дубровачког архива, иако и у њима има неухватљивих делова.

Усред мора, надомак погледа је мистериозно острво на којем је био енглески краљ Ричард Лавље Срце, али и оно што је сад актуелно: боравили су ту и несуђени аустроугарски монарх, престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга Софија. Након посете Локруму, коју ретко ко помиње, они су убијени у Сарајеву, на Миљацки, у јуну 1914. А у јулу 1852. умро је француски маршал Огист Мармон, који је на дубровачкој сцени одиграо посебно значајну улогу.

Ових дана у Дубровнику су предмет дневних разговора и друге историјске појединости. Здање подигнуто средином 15. века на месту старог каштела, после експлозије барута, познато је као Кнежев двор. Тој грађевини је 1918. промењено име и све до 1941. звала се Краљев двор јер је била летња резиденција Карађорђевића. То је био стан кнеза и седиште владе Дубровачке Републике, која је престала да постоји.

Зашто Дубровник није остао република, гласи питање поводом којег још тињају различита мишљења. Сан о обећаној земљи је распршен. Једни и даље уверавају да би то било најбоље, док други то оштро одбацују и мисле да то не би ваљало јер онда Дубровник никада не би био хрватски. Кључ дубровачке браве био је управо у рукама Наполеоновог маршала Огиста Мармона који је 31. јануара 1808. прогласио анексију Дубровника, а он је проглашен за војводу од Рагузе.

То су на маргинама ове летње сезоне само капљице историје у мору обостраног неповерења које се повремено непотребно претерано узбуркава предрасудама а затим на леп начин стишава у другачијим приликама.Јер ратови изазвани политичким бурама су прохујали.