Беонарцизам

Потенцирање супериорности београдске културе и београдског акцента у односу на друге делове Србије једна је веома изражена појава, толико изражена до постоји чак и неологизам који је описује – ради се о појму „беонарцизам”.

У послу се сусрећем с великим бројем људи и свакодневно имам прилику да чујем и видим беонарцизам на делу. Када се појави неко ко прича јужњачким акцентом, колико год да је добар и стручан у својој области, „беонарциси” ће то одмах приметити. Док је та особа ту, понашаће се нормално, али када особа напусти просторију, „беонарциси” ће почети са својим коментарима. Ови коментари се крећу од благог елитизма као што је „јеси ли чуо како смешно прича”, до дрских коментара и тешких предрасуда попут „боже, каква сељачина”.

Наравно, далеко од тога да „беонарциси” чине већину Београђана. Али, њихов број није занемарљив, и лоше је што ће они својим коментарима и ставовима утицати на друге људе. У питању је једна класична дискриминација, и веома је опасна за друштво јер је поприлично невидљива. О проблемима хомосексуалаца или Рома сви причају, а беонарцизам пролази испод радара јер га нико не узима за нешто битно.

О узроцима појаве беонарцизма могу се написати разне социолошке студије, и то сигурно није феномен који постоји само у Србији. Али издвојио бих један фактор који је, рекао бих, најзаслужнији за продубљивање стереотипа о људима с јужњачким акцентом. Ради се о серијама Синише Павића.

Серије Синише Павића – „Бољи живот”, „Срећни људи”, „Бела лађа” и остале – обележиле су телевизијски програм у последњих 25 година. Народ је одрастао на тим серијама, и усвојио из њих многе стереотипе. Једна ствар је карактеристична за све ове серије: кад год се појави неки карактер који прича јужњачким акцентом, он је најчешће необразован, вулгаран, прост, приглуп и тако даље. Људи су несвесно почели да везују такав акценат за такве људе, и многи Београђани имају предрасуде када упознају особу која тако прича.

Ово иде до те мере да се код ,,беошовиниста” јавља такозвана когнитивна дисонанца када се појави високостручна особа која говори јужњачки. Они не могу да верују да особа која тако прича може да буде доктор филозофије, молекуларни биолог, или историчар уметности. И кад та особа прича „јужњачки” о неким таквим темама, они ће ту особу мање вредновати. Један научник прича „београдски”, други научник прича „јужњачки” – вероватно је овај први стручнији.

Ја сам и сам био жртва беонарцизма, јер сам у шестом разреду основне школе дошао у Београд из Ћуприје. Никада нисам мешао падеже, јер су ме родитељи тако васпитали, али имао сам благи јужњачки акценат. Наравно, београдска деца су у том периоду живота немилосрдна, па сам аутоматски био проглашен за „сељачину”. После неколико месеци почео сам да причам „београдски”, и све је било ОК.

Заправо, деца су још и најбоља варијанта беонарцизма, јер бар искрено исказују своје предрасуде. Када људи дођу у Београд у каснијим годинама и комуницирају са старијим ,,беошовинистима”, нико им то неће рећи у лице – правиће се да их прихватају и да је све OK. А онда, када седну сами у неки дорћолски кафић у „кругу двојке”, збијаће шале на рачун његовог или њеног акцента.

Још једна занимљива чињеница јесте то да су беонарциси поприлично индиферентни и толерантни на акценте северно од Београда. Све варијације војвођанског акцента њима су океј. Али чим се крене јужно, број предрасуда расте експоненцијално с растојањем од главног града.

Такође, симптоматична појава је да је међу беонарцисима велики број људи који већ у другом колену имају неког ко уопште није из Београда. Слична појава се дешавала у Америци у време јаког расизма према црнцима – међу расистима је заправо био велики број мелеза – људи који су упирањем прста на црнце желели да нагласе да су они практично белци, само мало тамније коже.

Све у свему, ово је једна од многих дискриминација у Србији, а о којој се јако мало прича. Ако препознате беонарциса – попричајте са њим, питајте га зашто тако мисли, наведите му примере паметних и образованих људи који причају „јужњачки”. Свако од нас може да утиче помало да ове предрасуде нестану.

Факултет за медије и комуникације