Бесмртни дух старе џаде

Као што је тешко описати себе, тако није увек лако наћи праве речи за оно што волите. За Гордану Куић, овогодишњу добитницу престижне књижевне награде "Женско перо" за роман "Балада о Бохорети" , у тој равни се налази Београд. Књижевница чије је дело, иако за упоришну тачку често има човека и његову борбу за опстанак у мучним околностима изгнанства, остало лишено приземних осећања мржње и злобе, одувек је живела на Цветном тргу.

Ту је Гордана Куић, професор енглеског језика и књижевности,  која је писање почела као дуг себи, својој сефардској породици, народу свог порекла, сазревала заједно са својим стваралаштвом. Његошеву улицу памти из доба када је она била калдрмисана и којом су пролазиле двоколице са коњима. Данас је она географски, социјално и естетски уобличена целина. Једна улица, а град у малом. Иако "дирнута" по спољашњој архитектури, Његошева је за Куићеву остала готово једнако препознатљива.

Цветни трг који је име добио по низу цвећара преко пута Југословенског драмског позоришта, изазивао је интересовање из још једног разлога.  Један од првих београдских кафића "Цветић", почетком осамдесетих, међу Београђанима је дуго  уживао статус култног места. На том запоседнутом парчету улице , после поноћи, сретао се и равномерно укрштао дух авангарде и модерности. 

О срећи

Ново време донело је нове вредности. Сада другачије, кафиће. Ипак, толерантној, по природи сталоженој и на демократској традицији васпитаваној књижевници, то не ремети пређашњу хармонију и отменост градске штрафте на Врачару.

– Од рођења сам у Његошевој. Зграда у којој живим је једна од малобројних која није страдала за време бомбардовања. Однедавно она се опоравља, као да доживљава неку врсту рехабилитације. Направљен је и мали парк. Продавница која је дуго година представљала симбол Цветног трга, раније беше рибарница са овалним кровом, сва у стаклу. Када је направљена највећа самопослуга на Балкану изгледала нам је као чудо. Нисмо могли да схватимо да можемо у корпу да ставимо шта хоћемо, а да то нико не надгледа. На крају, неко нам је објаснио како иза огледала у ствари постоје људи који све прате. Огледала, претече данашњих камера, дуго су била нерешива загонетка. Морам да признам да ми је изузетно жао што је уместо продавнице на том месту, данас салон аутомобила. Била сам тужна и када је изгорела стара зграда Југословенског драмског. Ново здање овог позоришта је сада најлепша зграда у Београду. Неспорно је да је Цветни трг израстао у засебну целину. Он може да буде град за себе. Његошева улица креће од хотела "Парк". Преко пута моје куће налази се Библиотека Института за хемију, технологију и металургију. Свакако, значајно место има и Институт за културу амбасаде Републике Италије. У даљој будућности постоје планови да Његошева постане пешачка зона. Искрено, немам ништа ни против пролаза "двадесетчетворке". У нашем крају овај аутобус често упоређујемо са антибиотиком. Појављује се на сваких шест сати. Његошева је улица бројних кафића. Наравно да ми не смета та динамика, узбуђеност живота. У броју 13 је зграда Лутрије Београда. Његошева је улица среће. Како реалне, стварне, физичке, тако и оне имагинарне, замишљене, трансценденталне – говори о свом крају Гордана Куић.

Искуство Минхена

Она је мишљења да је Београд често мењао физиономију, али да  је реч о граду који је у стању да поднесе различите промене.

– Он  је, пре свега, космополитски град. Има моћ, невероватну снагу да прима, уједињује и синтетизује. Моја тетка, Рики Леви, примабалерина Народног позоришта о којој сам доста писала, дошла је из Загреба између два светска рата у Београд. Сведочила ми је како се Београд тада заштитнички односио према дошљацима. "Можда нисам најлепши и најбогатији, али изволите, дођите, то могу да понудим" , његово је вековно становиште – каже наша саговорница која има занимљив предлог.

– У Минхену, у свакој општини, постоји човек чија је једина дужност да шета улицама и у нотесу забележи шта треба поправити. Те забелешке доставља локалним властима. Од општине добија месечна примања и нове ципеле. Зар је тако нешто проблем да се то уради и код нас – примећује књижевница. Куићева заступа чврсто становиште да зграда Опере мора остати у центру града. Све супротно, по њеном схватању, био би антицивилизацијски чин.

– Оперу бих апсолутно задржала на Тргу. Зашто Драма не би ишла на Ушће? Опера и балет су интернационалне уметности, без језичких баријера. Уопште, када је у питању  градња нових зграда сматрам да морају да се поштују ригорозни критеријуми. У Београду постоје ваздушни коридори који воде од реке до реке и који нипошто не смеју бити нарушени – изричита је Куићева.  

– Живимо у времену које, истина, није лако. Међутим, на Коларацу срећем фантастичне људе. Нова генерација замењује претходну. Београд чине људи и њихове енергије. То је град који непрестано пулсира, варничи. Град кога ништа није успело да прецрта са мапе европских култура и цивилизација –  уверљива је Гордана Куић.