Besmrtni duh stare džade

Kao što je teško opisati sebe, tako nije uvek lako naći prave reči za ono što volite. Za Gordanu Kuić, ovogodišnju dobitnicu prestižne književne nagrade "Žensko pero" za roman "Balada o Bohoreti" , u toj ravni se nalazi Beograd. Književnica čije je delo, iako za uporišnu tačku često ima čoveka i njegovu borbu za opstanak u mučnim okolnostima izgnanstva, ostalo lišeno prizemnih osećanja mržnje i zlobe, oduvek je živela na Cvetnom trgu.

Tu je Gordana Kuić, profesor engleskog jezika i književnosti,  koja je pisanje počela kao dug sebi, svojoj sefardskoj porodici, narodu svog porekla, sazrevala zajedno sa svojim stvaralaštvom. Njegoševu ulicu pamti iz doba kada je ona bila kaldrmisana i kojom su prolazile dvokolice sa konjima. Danas je ona geografski, socijalno i estetski uobličena celina. Jedna ulica, a grad u malom. Iako "dirnuta" po spoljašnjoj arhitekturi, Njegoševa je za Kuićevu ostala gotovo jednako prepoznatljiva.

Cvetni trg koji je ime dobio po nizu cvećara preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta, izazivao je interesovanje iz još jednog razloga.  Jedan od prvih beogradskih kafića "Cvetić", početkom osamdesetih, među Beograđanima je dugo  uživao status kultnog mesta. Na tom zaposednutom parčetu ulice , posle ponoći, sretao se i ravnomerno ukrštao duh avangarde i modernosti. 

O sreći

Novo vreme donelo je nove vrednosti. Sada drugačije, kafiće. Ipak, tolerantnoj, po prirodi staloženoj i na demokratskoj tradiciji vaspitavanoj književnici, to ne remeti pređašnju harmoniju i otmenost gradske štrafte na Vračaru.

– Od rođenja sam u Njegoševoj. Zgrada u kojoj živim je jedna od malobrojnih koja nije stradala za vreme bombardovanja. Odnedavno ona se oporavlja, kao da doživljava neku vrstu rehabilitacije. Napravljen je i mali park. Prodavnica koja je dugo godina predstavljala simbol Cvetnog trga, ranije beše ribarnica sa ovalnim krovom, sva u staklu. Kada je napravljena najveća samoposluga na Balkanu izgledala nam je kao čudo. Nismo mogli da shvatimo da možemo u korpu da stavimo šta hoćemo, a da to niko ne nadgleda. Na kraju, neko nam je objasnio kako iza ogledala u stvari postoje ljudi koji sve prate. Ogledala, preteče današnjih kamera, dugo su bila nerešiva zagonetka. Moram da priznam da mi je izuzetno žao što je umesto prodavnice na tom mestu, danas salon automobila. Bila sam tužna i kada je izgorela stara zgrada Jugoslovenskog dramskog. Novo zdanje ovog pozorišta je sada najlepša zgrada u Beogradu. Nesporno je da je Cvetni trg izrastao u zasebnu celinu. On može da bude grad za sebe. Njegoševa ulica kreće od hotela "Park". Preko puta moje kuće nalazi se Biblioteka Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. Svakako, značajno mesto ima i Institut za kulturu ambasade Republike Italije. U daljoj budućnosti postoje planovi da Njegoševa postane pešačka zona. Iskreno, nemam ništa ni protiv prolaza "dvadesetčetvorke". U našem kraju ovaj autobus često upoređujemo sa antibiotikom. Pojavljuje se na svakih šest sati. Njegoševa je ulica brojnih kafića. Naravno da mi ne smeta ta dinamika, uzbuđenost života. U broju 13 je zgrada Lutrije Beograda. Njegoševa je ulica sreće. Kako realne, stvarne, fizičke, tako i one imaginarne, zamišljene, transcendentalne – govori o svom kraju Gordana Kuić.

Iskustvo Minhena

Ona je mišljenja da je Beograd često menjao fizionomiju, ali da  je reč o gradu koji je u stanju da podnese različite promene.

– On  je, pre svega, kosmopolitski grad. Ima moć, neverovatnu snagu da prima, ujedinjuje i sintetizuje. Moja tetka, Riki Levi, primabalerina Narodnog pozorišta o kojoj sam dosta pisala, došla je iz Zagreba između dva svetska rata u Beograd. Svedočila mi je kako se Beograd tada zaštitnički odnosio prema došljacima. "Možda nisam najlepši i najbogatiji, ali izvolite, dođite, to mogu da ponudim" , njegovo je vekovno stanovište – kaže naša sagovornica koja ima zanimljiv predlog.

– U Minhenu, u svakoj opštini, postoji čovek čija je jedina dužnost da šeta ulicama i u notesu zabeleži šta treba popraviti. Te zabeleške dostavlja lokalnim vlastima. Od opštine dobija mesečna primanja i nove cipele. Zar je tako nešto problem da se to uradi i kod nas – primećuje književnica. Kuićeva zastupa čvrsto stanovište da zgrada Opere mora ostati u centru grada. Sve suprotno, po njenom shvatanju, bio bi anticivilizacijski čin.

– Operu bih apsolutno zadržala na Trgu. Zašto Drama ne bi išla na Ušće? Opera i balet su internacionalne umetnosti, bez jezičkih barijera. Uopšte, kada je u pitanju  gradnja novih zgrada smatram da moraju da se poštuju rigorozni kriterijumi. U Beogradu postoje vazdušni koridori koji vode od reke do reke i koji nipošto ne smeju biti narušeni – izričita je Kuićeva.  

– Živimo u vremenu koje, istina, nije lako. Međutim, na Kolaracu srećem fantastične ljude. Nova generacija zamenjuje prethodnu. Beograd čine ljudi i njihove energije. To je grad koji neprestano pulsira, varniči. Grad koga ništa nije uspelo da precrta sa mape evropskih kultura i civilizacija –  uverljiva je Gordana Kuić.