Деведесет година од рођења Антонија Исаковића

Пре деведесет година, 6. новембра, у Београду је рођен један од највећих писаца српске књижевности Антоније Исаковић (преминуо 2002), који је у некој прилици себе осликао овим речима: „Ја сам отворен човек, доста чврст, тврдоглав, не много вредан и помало лењ”.

Обриси овог „аутопортрета”, осликаног шкрто и с дозом самоироније, обухватају један по свему узбудљив живот који је у драматском, ратном времену, само танка линија делила од смрти, иза тих речи се указује Исаковићево велико литерарно дело, његов постојани друштвени ангажман током неколико деценија, не само на српском и југословенском књижевном попришту, него и у политици, у култури, у издаваштву, у штампи, у одбрани људских права, у спремности на суочење са истином.

У друштву изразито спремном на заборав, неће шкодити подсећање да је Антоније Исаковић био члан и дугогодишњи потпредседник САНУ, добитник многих нарада и признања, домаћих и страних, да је неколико година био директор НИН-а, када је овај недељник 1949. започео свој нови, поратни живот. У том периоду је, захваљујући Исаковићу, установљена и позната НИН-ова награда за роман године, која је први пут додељена 1954, у време када се Исаковић, као и дуги низ година потом, огледао једино у жанру приче.

Његово приповедање, које обележава „стваралачки синкретизам самих врхова светске и домаће књижевности” (Виолета П. Јовановић), очигледно је имало да се посебном снагом наметне не само у овдашњој литератури и култури. О томе сведоче најзначајније светске антологије, у којима су уз приче Чехова и Хемингвеја, објављене и приче Исаковића, једног од најпревођенијих аутора српске књижевности.

Привлачност и далекосежни утицај његове литературе потврђује и то што је најекранизованији писац Србије и бивше Југославије, који је у филмске воде запловио 1958. године. Први сценарио је потписао за филм „Алекса Дундић”, а последњи од укупно шест сценарија написао је 1981. за филм „Berlin kaputt”. Годину дана касније ће објавити и роман под тим називом.

У овом опусу нарочито место заузима филм „Три”, који је по Исаковићевом сценарију 1965. режирао Александар Петровић, да би наредне године, као први српски и југословенски филм, био номинован за „Оскара”. Удружење за југословенску филмску културу и науку сврстало га је на четврто место најбољих југословенских филмова у периоду од 1947. до 1995. године.

Неку врсту неодољиве привлачности Исаковићевих литерарних мотива и потребу стваралаца да ти мотиви наставе живот и на филмском платну, посведочава и Емир Кустурица, који је дипломирао режију у Прагу филмом „Герника”, снимљеном 1978, према новели Антонија Исаковића.

Своју потоњу окренутост не само литератури него и другим медијима, један од највећих српских писаца као да је исказао већ 20. октобра 1944, када је као осведочени антифашиста и до тада прослављени пушкомитраљезац Прве пролетерске бригаде, преко таласа Радио Београда, објавио да је главни град Југославије ослобођен од окупатора.

О начину на који је, током рата, приступао својим саборцима који су као и он носили сваки дан главу у торби, пише Богдан Зелић, сећајући се састанка Скоја на коме је двадесетогодишњи Исаковић, са смешком, прихватио и овакву „самокритику” једног свог саборца: „Крив сам иако нисам ништа направио и нећу више”.

У поратним годинама, поготово када је на књижевном попришту буктала борба између „реалиста” и „модерниста”, било да је усмеравао писање недељника НИН, сарађивао с часописом „Нова мисао”, а онда од 1955. био главни уредник часописа „Дело”, Исаковић је стајао на страни изразито антидогматских литерарних, идејних и политичких струјања. Дајући тако непосредни допринос богаћењу једне културе и ослобађању једног друштва од свакојаких, поготово стаљинистичких окова, отварао је простор и за представнике млађих нараштаја, који су све снажније и далекосежније излагали критици погледе и ставове генерације којој је припадао сам Исаковић.

Доћи ће то до изражаја и од 1960. до 1974. године, када је као директор „Просвете” издигао ову београдску кућу у највећег и најугледнијег издавача у Југославији.

Другови, саборци и сарадници сећају се Антонија Исаковића као надасве племенитог, хуманог и изузетног човека, личности у којој као да су се укрштале и особине његових литерарних јунака, из збирки прича „Велика деца”, „Папрат и ватра”, „Кроз грање небо”, „Празни брегови” или романа „Трен 1”, „Трен 2”, „Миран злочин”, „Господар и слуге”.