Крај Блерове ере
Тако ће се, после дугих и драматичних припрема, али у завршници ефикасно и елегантно, у политичком врху Уједињеног Краљевства окончати смена власти, чији церемонијални део изискује сагласност суверена, па ће Елизабета Друга, у одвојеним сусретима, прво прихватити оставку досадашњег челника владе а потом и именовање новог.
Фактички, посао примопредаје обављен је у недељу у Манчестеру, где је на ванредној конференцији владајуће Лабуристичке странке Браун преузео партијско вођство од Блера који је од тога часа, како наводи извештач Би-Би-Сија, "постао само лице у публици која је поздравила новог вођу".
Гордон Браун (56) "смерно, са поносом и високим осећањем дужности", како је нагласио у првом обраћању, прихватио је "привилегију и огромну одговорност у вођењу странке и мењању земље", а у политичким круговима Британије и ван ње, увелико се спекулише са тим колики ће домет најављених промена бити.
На самом старту, као известан Браунов хендикеп могла би се поменути чињеница да на место страначког лидера није изабран, већ "крунисан", с обзиром на то што није имао противкандидата, нити је права трка вођена. Истовремено та околност значи и неке предности. Браун је несумњиво спреман за посао, јер је уз Блера (занемарујући њихове личне односе) био све протекле године (од 1994) и као драгоцен део тандема учествовао у преображају посусталих лабуриста у динамичну странку која побеђује. Наводно унутар двојца постигнут је тада договор у стилу "прво ја, па ти", дакле да Блер после извесног времена уступи место Брауну, што се најзад и догодило, али после доста година.
Сада пошто је све завршено, у јавним иступима остају само узajaмне речи хвале, али нема сумње да са Гордоном Брауном наступа ново доба, без обзира на то што је странка на власти непромењена. За почетак, као назнака нека послужи реченица из манчестерског Брауновог говора у којој поводом спољне политике земље у наредним годинама каже да "изоловати и поразити тероризам подразумева много више од војне силе".
Да је Тони Блер био заговорник ове идеје, можда не би морао да оде с власти на половини трећег мандата, а отишао је због угледа и популарности као непосредне последице свог опредељења за војну силу демонстрирану у Ираку.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


