Енергија Станислава Винавера

Станислав Винавер (1891–1955), дипломирани физичар, песник, врсни преводилац и теоретичар међуратног периода, после 116 година од рођења и 52 године од смрти и даље нема своја Сабрана дела, нема више награду која носи његово име нити има свој легат. Његова улица, како чујемо, налази се негде у Реснику.

Да ствар не буде много суморна, добио је бар читав један фестивал. Тачније, управо завршен "Фестивал једног писца" у Културном центру Београда био је посвећен делу водећег интелектуалца ретке плодности на пољима најудаљенијих сфера људског духа. Будимо злочести – и да није понудио солидан програмски концепт, самим избором овог писца фестивал би заслужио да буде похваљен.

Личност невероватне ерудиције и неуморне потребе за проницањем у суштинске везе било да је реч о музици, физици или књижевности, лаицима је можда понајпре познат по својим маестралним преводима и поетским експериментима у књигама које су обележиле детињство и младалачко доба генерација. Јер памтимо да су од преводилачких узлета Винаверове маште остале: Сага из 1001 ноћи, Андерсенове бајке, "Доживљаји Тома Сојера", "Јади младог Вертера", Блокова "Дванаесторица", "Гаргантуа и Пантагруел"… Као и његове књиге "Ратни другови", "Пантологија", "Громобран свемира"...

Но, жанровску разноврсност и винаверовску еруптивну енергију ауторка Фестивала Оливера Стошић-Ракић умела је да усмерава, успевајући да покрије све домене пишчевог деловања уз свеж, креативан приступ и одабране учеснике разговора. Сврха је била заинтересовати публику која би слушала концерте инспирисане Винаверовим музичким укусом, погледала изложбу, шетала његовом устаљеном градском штрафтом...

Како је све ово функционисало? Мултидисциплинарност, у зрелом схватању те речи, обележила је целу манифестацију. Панел дискусија је била веома успела, посебно што су укључени и познаваоци музике (Катарина Томашевић) и зналци Бергсоновог утицаја на Винавера (Миломир Ерић). Оживљено је неколико градских пунктова а специјално за фестивал Ирена Поповић компоновала је музику…

Ако бисмо желели да дамо добронамерне замерке, приметићемо да је овогодишња изложба била нешто скромнијег обима за разлику, рецимо, од поставке посвећене Растку Петровићу на претходном фестивалу која је понудила богатију документарну грађу као и увек атрактивне слике из личне архиве. Вече сећања било је занимљиво замишљено, али одужило се унедоглед. Поједини гости, најављени са занимљивим темама на панелу, нису се појавили. Детаљ је, али реклама на ТВ могла је бити инвентивнија, о чему се такође може убудуће размишљати.