Energija Stanislava Vinavera
Stanislav Vinaver (1891–1955), diplomirani fizičar, pesnik, vrsni prevodilac i teoretičar međuratnog perioda, posle 116 godina od rođenja i 52 godine od smrti i dalje nema svoja Sabrana dela, nema više nagradu koja nosi njegovo ime niti ima svoj legat. Njegova ulica, kako čujemo, nalazi se negde u Resniku.
Da stvar ne bude mnogo sumorna, dobio je bar čitav jedan festival. Tačnije, upravo završen "Festival jednog pisca" u Kulturnom centru Beograda bio je posvećen delu vodećeg intelektualca retke plodnosti na poljima najudaljenijih sfera ljudskog duha. Budimo zločesti – i da nije ponudio solidan programski koncept, samim izborom ovog pisca festival bi zaslužio da bude pohvaljen.
Ličnost neverovatne erudicije i neumorne potrebe za pronicanjem u suštinske veze bilo da je reč o muzici, fizici ili književnosti, laicima je možda ponajpre poznat po svojim maestralnim prevodima i poetskim eksperimentima u knjigama koje su obeležile detinjstvo i mladalačko doba generacija. Jer pamtimo da su od prevodilačkih uzleta Vinaverove mašte ostale: Saga iz 1001 noći, Andersenove bajke, "Doživljaji Toma Sojera", "Jadi mladog Vertera", Blokova "Dvanaestorica", "Gargantua i Pantagruel"… Kao i njegove knjige "Ratni drugovi", "Pantologija", "Gromobran svemira"...
No, žanrovsku raznovrsnost i vinaverovsku eruptivnu energiju autorka Festivala Olivera Stošić-Rakić umela je da usmerava, uspevajući da pokrije sve domene piščevog delovanja uz svež, kreativan pristup i odabrane učesnike razgovora. Svrha je bila zainteresovati publiku koja bi slušala koncerte inspirisane Vinaverovim muzičkim ukusom, pogledala izložbu, šetala njegovom ustaljenom gradskom štraftom...
Kako je sve ovo funkcionisalo? Multidisciplinarnost, u zrelom shvatanju te reči, obeležila je celu manifestaciju. Panel diskusija je bila veoma uspela, posebno što su uključeni i poznavaoci muzike (Katarina Tomašević) i znalci Bergsonovog uticaja na Vinavera (Milomir Erić). Oživljeno je nekoliko gradskih punktova a specijalno za festival Irena Popović komponovala je muziku…
Ako bismo želeli da damo dobronamerne zamerke, primetićemo da je ovogodišnja izložba bila nešto skromnijeg obima za razliku, recimo, od postavke posvećene Rastku Petroviću na prethodnom festivalu koja je ponudila bogatiju dokumentarnu građu kao i uvek atraktivne slike iz lične arhive. Veče sećanja bilo je zanimljivo zamišljeno, ali odužilo se unedogled. Pojedini gosti, najavljeni sa zanimljivim temama na panelu, nisu se pojavili. Detalj je, ali reklama na TV mogla je biti inventivnija, o čemu se takođe može ubuduće razmišljati.
Ne treba zaboraviti činjenicu da je ovo tek drugi "Festival jednog pisca" koji ima jasnu zamisao i atraktivan pristup, čiji su organizatori svesni da će se stvari još u hodu usklađivati i usavršavati. Ne manje važno, autorka festivala Olivera Stošić-Rakić je, između ostalog, prva pokrenula pitanje osnivanja piščevog legata, što je konkretna i neophodna nadogradnja dosadašnjeg stanja, zbog čega je Beogradu ovaj festival potreban. Skrenuta je pažnja na značajnu ličnost, a provuklo se i pitanje naše nebrige. I, kada je o Vinaveru reč, ni prvi ni poslednji put ponovljeno da "kultura koja 50 godina ne može da prepozna svog klasika, možda ga i ne zaslužuje".Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
