Аплаузи у Хрватској „Госпођици” и „Отелу”

Од нашег специјалног извештача

Загреб – Велики успех доживеле су представе Југословенског драмског позоришта „Госпођица”, у режији Горчина Стојановића и „Отело”, у режији Милоша Лолића на гостовању у Загребачком казалишту младих. Две вечери заредом – 12. и 13. новембра – гледалиште је било препуно, место се није могло наћи ни на степеништу. Створена је готово фамилијарна атмосфера, без баријере, између београдских глумаца и загребачке публике, стога су чланови ансамбла ЈДП-а били тако надахнути.

Огромни аплаузи упућени су актерима „Госпођице” – Наташи Нинковић, Војиславу Брајовићу, Наташи Тапушковић, Јасмини Аврамовић, Марку Баћовићу, Срђану Тимарову, Весни Станковић, Анђелики Симић, Милану Марићу, Стефану Бундалу, Дејану Дедићу... Црвене руже глумци су бацали назад у гледалиштe, у којем су седели и председник Хрватске Иво Јосиповић и градоначелник Загреба Милан Бандић. Чули су се међу публиком коментари о моћном гласу Воје Брајовића, духовитости Наташе Тапушковић, која у лику Јованке критикује накарадно државно устројство, више него икада актуелној драматизацији Марка Фотеза, подсмеси комичном и страшном тврдичлуку лика Госпођице...

Тамара Вучковић, вршилац дужности управника Југословенског драмског позоришта приметила је да је ова посета ЈДП-а изузетно пропраћена у хрватској јавности:

– Очигледно је и да дело Иве Андрића привлачи велику пажњу публике у региону. „Госпођица” је са великим успехом играна и у Тивту. Представа „Отело” такође се у Загребу ишчекивала са великом пажњом, сви су овде чули за редитеља Милоша Лолића, објаснила је Тамара Вучковић.

Она истиче важност сарадње два театра која имају своје место у Европи. Наиме, ЗКМ члан је Европске театарске конвенције, док је Југословенско драмско позориште члан Европске уније позоришта. Од наше саговорнице сазнајемо да су ово гостовање помогли Министарство културе и информисања Републике Србије и генерални спонзор Рајфајзен банка.

И друге вечери ове позоришне светковине гости из Београда добили су овације, руже и сву наклоност публике – Војин Ћетковић као Отело, Милена Живановић као нежна Дездемона, Никола Ђуричко као демонски Јаго, Радован Вујовић као Касио, Бранислав Лечић као Брабанцио, Горан Даничић као венецијански дужд, Никола Ракочевић као Родриго, и други чланови „шекспировске дружине”.

Редитељ „Отела” Милош Лолић поделио је са нама своје загребачке утиске, осећање да је добродошао, сетио се прошлогодишњег гостовања своје представе „Бартлби” у Загребу, којој није могао да присуствује због обавеза у Минхену.

– Културне размене неизбежне су, зато што је реч о истом језичком простору – каже Лолић. – Ако се културни простор Аустрије, Немачке и Швајцарске третира као јединствен, онда не видим даље разлоге да се изнова питамо колико нам значи културна размена у нашем региону. Она је неминовна, то је начин да разумемо себе и да нам се култура догоди. Не бих могао да тврдим да је моје тумачење „Отела” специфично, или радикално, али оно јесте ново, јер овај комад дуго није извођен. И уколико је ново, то јесте због тога што покушава да се врати самом тексту, у тежњи да га представи што чистијим. Све оно што Шекспир, макар и само успут, отвара као могућности тумачења, било ми је битно да глумачким слаломом дотакнем, да сву ту палету Шекспирових мисли и емоција отворим на чистац. У једном тренутку повукао сам се уназад и рекао да је битније да се догоди овај текст, пре него да се ја догодим.

----------------------------------------------------------------

Иво Јосиповић: ЈДП међу најугледнијима

Председник Хрватске Иво Јосиповић изјавио је за „Политику” да му се представа „Госпођица” изузетно свидела, да је реч о изврсном комаду који се бави универзалним вредностима, и који је данас посебно упечатљив.

– Име Југословенског драмског позоришта привукло ме је да видим овај комад, као, наравно, и аутор Иво Андрић, који је повезивао читав овај регион. Југословенско драмско позориште један је од најугледнијих театара уопште на овом простору, истакао је председник Јосиповић, уз напомену да у контексту данашњег друштва, теме самопрегора и штедње треба тумачити у неком другом контексту, најпре као последице немаштине, док у представи мотив тврдичлука упечатљиво одсликава један особени карактер и систем вредности.