Избори за – статус кво

Уколико би се у Украјини данас одржали парламентарни избори, биле би то бачене паре. Ништа се не би променило. Тако показују истраживања агенција за испитивање јавног мњења, а то је утисак који се стиче и у разговорима са обичним грађанима, на улици. Оправдано се онда намеће питање: чему ново гласање, и да ли је за излазак из политичке кризе у којој се нашла Украјина постојало и неко друго решење, неко које неће испразнити државну касу да би крајњи резултат био – статус кво.

Према анализи украјинског Фонда јавног мњења, 27,1 одсто житеља бивше совјетске републике поново би свој глас дало Партији региона актуелног премијера Виктора Јануковича. Истовремено, за челнике "наранџасте" револуције из 2004. гласало би 23,5 одсто грађана (од тога за Блок Јулије Тимошенко 14,3, а за Нашу Украјину Виктора Јушченка 9,2 процента). Иза водећег тројца су Народна самоодбрана Јурија Луценка са 4,4 одсто могућих гласова и комунисти са четири процента. Остали су испод неопходне границе од три одсто, а међу њима и социјалисти Александра Мороза, председавајућег Врховне раде (парламента) Украјине и човека који је својим својевременим преласком из табора "наранџастих" у екипу Јануковича довео земљу на саму ивицу парламентарне неефикасности.

Климав ауторитет

Иако су у питању тек предизборне рачунице које не морају обавезно да се потврде и на дан гласања, заказаног за 30. септембар, јасно је да ниједна страна неће имати довољну превагу у будућем парламенту. Нема је ни сада. Ипак, понешто је и другачије. Наиме, блок партија уједињених под заједничком заставом председничке Наше Украјине опасно клизи ка сопственој маргинализацији. То ће од осталих играча, пре свега Блока Јулије Тимошенко, свакако захтевати нову стратегију и избор поузданијег партнера.

Током протеклих година НУ се некако и одржавала на окупу захваљујући ауторитету шефа државе који је, у својим најсветлијим политичким тренуцима, даровао суграђанима наду у бољу будућност. Али, како данас ствари стоје, та нада је била кратког даха – демократију (шта год под тиме подразумевали) је требало гајити, а не трошити је.

Украјинско политичко замешатељство укључило је звона за узбуну и изван ове педесетомилионске државе. Иако помало опрезно, са стране се већ чују гласови подршке овој или оној страни. Главни тумач спољне политике ЕУ Хавијер Солана већ је нашао за сходно да изрази забринутост због слабости "наранџастих" и изрекне веру да ће све остати у оквирима демократије.

Сигнали из Пољске, државе која у својој спољној политици умногоме рачуна на расположење западних Украјинаца, посебно католика, још су конкретнији. У тамошњем листу "Жећпосполита" већ су освануле спекулације о томе ко, у ствари, дрма Украјином, сведене по ко зна који пут на питање енергената које ова земља, преко компаније "Росукренерго", увози из Русије. Порука је јасна: треба онемогућити утицај бивше совјетске матице.

По свој прилици, челници ЕУ ће поново морати да засучу рукаве и одреше кесу. Благодети победе над Русијом у борби за утицај у Украјини 2004, извојеване управо захваљујући обилатој финансијској и медијској помоћи датој тада "наранџастима", усахнуле су после вештог енергетског маневра Москве током новогодишњих празника 2006. Тај догађај, као и очигледна међусобна нетрпељивост Јушченка и Тимошенкове, значајно су утицали на стратешко опредељење украјинског руководства. То су, уосталом, показали и парламентарни избори у марту 2006. чија демократичност, нажалост, није резултовала и очекиваним политичким спокојем.

Опрез Запада

Далеко већи проблем за Запад могло би, међутим, да представља то што премијер Виктор Јанукович већ сада има више изгледа од свог имењака Јушченка да преузме и функцију првог човека у држави. Према истраживању маркетиншке агенције ТНС Украјине, спроведеном на узорку од 1.200 бирача, уколико би ове недеље били одржани председнички избори, Јанукович би заузео прво место са 29,8 процената освојених гласова. Друга би била Јулија Тимошенко са 15,4 одсто, док би Јушченко био тек трећи, са 11,6 процената! Ваља поменути и да је, у односу на протекли месец, свим евентуалним председничким кандидатима рејтинг порастао, осим Јушченку и Наталији Витренко, лидеру Прогресивно-социјалистичке партије.

Истини за вољу, много шта од поменутог и није неко велико изненађење. Вероватно су то имали у виду и челници ЕУ и НАТО-а када су се у својој политици према Украјини ипак одлучили за далеко већи опрез него у случају других бивших совјетских држава. Уосталом, не треба сметнути с ума да је барем половина житеља ове велике земље у срцу Европе и даље приврженија руској браћи са истока него скептичним партнерима са запада.