Камилица помаже очима

Доиста сам врло пријатно био затечен претискивањем критичкога текста из хрватскога тиска (Јутарњи лист, Загреб), промптнога реаговања мени веома драгог филмског (те ТВ) критичара Ненада Полимца (изузетни критички судови о домаћем и иноме филму, још из доба омладинскога Полета) на нетом приказану прву, уводну или инаугуришућу епизоду громко најављене игране серије Равна гора. Очекиване „контроверзе” што се равногорска „тематика” нашла на екранима националног ТВ продуцента у форми игране серије (од цигло десет наставака), одразиле су се и у једнако промптноме ритерну и експресном прештампавању Хрватскога погледа за домаће читаоце. У наслову прештампаног текста истиче се како је прича о Дражи обична камилица.

Ванредно је прегледно, поступно и, на тренутке, духовито Ненад из Полета и Јутарњега откривао и истицао духовно-повијесно озрачје под чијом се капом догађаји брзометно смењују, а пажњу је зналачки фокусирао (веле данас) на рад и дело аутора (такође: веле данас), тј. сценаристе и редитеља, истрајнога и многовреднога Радоша Бајића. И све што су читаоци Јутарњака и Политике могли запазити испод пера Ненадовог, умећем спретнога критика писано, стајало је непобитно и зналачки анализирано. Осим – мени недокучиве украсне синтагме, може бити и метафоричке пируете вештога писца: његова успоредба епизоде са – обичном камилицом!

Иако сам Полимчев текст више пута претраживао не би ли натрапао на обичну камилицу, таква се „одредница” или ауторова стилска (може бити и каква друга) фигура не находи у изворном критичком осврту. Или сам ја слеп код очију? Нејасно је на шта алудирају уредници кад прештампавају текст и када само у наслову можемо прочитати фамозну тврдњу (ваљда коначни суд о делу) обична камилица? Полимац у своме приказу, како смо у Политици могли прочитати, није употребио ову синтагму (осим, може бити, у наслову).

Елем, ма како било, понукан колико Политикиним толико и Полимчевим завртајима у приказу једног ТВ дела, хоћу само да подсетим, не бисмо ли осим камилице покушали да се присетимо одавна већ рабљених у филмској, ТВ критици и свакодневноме говору, сличних текућина, напитака, приправљених с другом – дакако – уобичајеном намером, без жеље да напиципослуже као метафорички амалгам за критичку просудбу о филму (ма то била и епизода с још далеке Равне горе). Из мојега младићскога доба, на београдској штрафти, у ситуацијама кад емоције затупе и дотрају, рекло би се: боза. Али не она боза, укусна и резнећа што смо је код Меџедапили, било је топоређење са устајалим ћувствомкоје више не успева побудити емоције већ их чини тромим, тешким, ко боза мутним. Другом приликом, обичавало се рећи, кад се догледа неки филм љубић-жанра или сродне „тематике”: лимунада. Признајем, код Меџеда више сам волео његову бозу од добро заслађене, слаткокиселкасте лимунаде. Али на филму, кад у срце дарне лимунада, најчешће је било то јако добро освежење, за похотнога, пробирљивог филмског конзумента, с тек отпите чаше лимунаде. Шта би, да рекнем, било са замашним делом светскога филма, да се лимунада није тако често затицала на витринама холивудских, па и домаћих посластичара филмских напитака? И још се, да набрајање препоручљивих или одбачених филмских боза-лимунада доврши, спомињем и укуснога допитка, пјенушца или шампањца, па се присећам како су најлепше филмске сторијеле са виногорја францускога лагашног филма, комедија и љубовних прича, често обележаване и упоређиване с реским шампањцем, бритка и звонка укуса а далекосежнога дејства.

И шта сад, шта ћемо с обичном камилицом, поред већ кушаних боза, лимунада, пјенушаца, чак и сплачина, папазјанија, мутних јуха од филмскога лука...? Јер, док чекамо следећу епизоду и напитке с Горе равне, подсетићу како у народу и животу нашем камилица слови као лековита и благотворна биљка од чијих се цветова (махом дискретно сушених) справља напитак који је одвајкада у употреби: народ га користи да оздрави и прочисти вид, да помогне очињему виду не би ли заслепели најзад прогледао, боље видео и запазио оно што без камилице остаје неопажено, незамјећено, под скрамом времена и година. А све то уз помоћ – обичне камилице.

Професор ФДУ и редитељ