Пун куфер

Између „пуног кофера” и „пуног куфера” само једно слово или гласић раздвајају два значења – оно буквално, банално, од оног „преносног”, рекли бисмо: метафоричког. А разлика у натрпаним коферима настаје претакањем оног свакодневног, дословно реченог, тричавог садржаја – напуњеног кофера – у оно изузетно, ствари и стварчица „пренетог” значења – када меру пређе – дара. Јер, ево: моја кћи пред пут толико натрпа кофер да отпадне ручица. А ја, седећи данима поред прозора, радија и телевизора, уз компјутер и бајату „дневну штампу” тискану за вишедневну упорабу, пуним свој куфер свакојаким мислима и немислима, једом и пизмом, хоћу да поред пуног куфера – експлодирам. И док ћерка отегли кофер без ручице и шмугне на пут, ја свој виртуелни куфер, напуњен преносним значењима, не могу да померим с места.

Остадох везан и усидрен уз куфер пун ничеса, шупаљ и, заправо, дупке празан, натрпан само оним што називамо Празником (дапаче: Празницима).

Нагурало се ове године, између априла и маја, у мој непомични куфер, свакојаких ђаконија, ускршњих и првомајских дарова, најпре ленствовања од пет или шест дана (укључујући и „нерадни” четвртак, нашој деци, школарцима). А она преносна значења у „пуном куферу” сада почињу да ме замарају, тиште и киње.

Заморило ме, доиста, уз празнике прислоњено изборно надвикивање, на пример, и опомињање: поновиће двадесет хиљада невиних изборничара (гласача) на не знам колико изборних места своје гласовање, а да при том нико ни словца не рекне чија је кривица и ко ће и каквом ће казном бити укорен. Због поправнога гласања. Славимо данове од празника, а не умемо тутнути у кутијицу гласачку исправно попуњен или избројан листић прозванога Гласача.

Уморило ме кад цурице Временке са те-веа свеједнако опомињу како ће у најтоплијем делу дана температура бити највиша, како је опет на реду оно слојевито одевање и како се набујала бујишта речних токова измештају, а ми седимо и с телевизијскога мотрилишта догледавамо пролећне бујице што хрле празнику у сусрет.

Намучиле ме ватре ускршње што изненада а истодобно плануше, веле: на три континента и на крововима четири православна храма. Знају, овога часа, или „цене”, да би незгасла свећа у картонској кутији могла бити један од виновника неблагородних пламенова, али, не можеш с ватром тек тако, ко зна, можда није само свећа кривац ватреној стихији, на свете храмове устремелој. Нема мира и спокоја нити о празницима, са небеса и кише и ватре истовремено лију и жаре, па ти види којом ћеш памећу толковати такве знакове? Куфер ми пуне и мање „опште” или друштвено мотивисане празничке рапавости: што се чорба јагњећа покусала, а погача убајатила; што шарена јаја, већ потуцана, леже на дну чиније, а нико их не „гули” и не једе, што се торта Васина нахерила и бели шлаг спао, што домаћица једва чека да потрчи у Макси или Роду, где је већ чекају до патоса снижене цене од по 199, или 299, 399 динара, а књигу којој су наденули да је купим по 499 уопште нећу ни да погледам. И све тако, празник постао јед, а ја заједљив и чангрзљив: отићи ћу, чим по празницима поново проради, у мој завичајни Клуб пензионера, у земунски заклон од света и празника, заборављен, а усред пијачне вреве. Сачекаћу будуће чланове, тек умировљене младе колеге, да празницима иза леђа пунимо наше куфере свакојаким зађевицама и опаскама.

Редитељ (по празницима)