Чему цензус

Нестала су јасна разликовања између владајућих и тзв. опозиционих странака и то се нарочито може препознавати у учесталом процесу прекомпоновања власти у локалним скупштинама после парламентарних и локалних избора. Пропорционални изборни систем и чињеница да су одборници власници мандата отварају простор за најбизарнија коалициона удруживања у којима нема ни трага од било какве принципијелности и доследности у заступању јасно профилисаних политичких програма. Народна воља изражена на изборима нема више никаквог значаја јер се она обликује на основу понекад незамисливих страначких договора и огољене политикантске трговине.Управо је овај процес убрзаног прекомпоновања локалних скупштина био предмет оштре критике великог броја невладиних организација, независних аналитичара, али и опозиционих партија– када им је то одговарало и када су губиле позиције у појединим општинама.

Овај процес добија свој најизразитији и најупечатљивији облик у начину како се формира Привремено веће у Београду након смењивања Драгана Ђиласа с функције градоначелника.Иако је Либерално-демократска партија била један од најодлучнијих критичара процеса прекомпоновања резултата локалних избора, њено прихватање иницијативе да уђе у састав Привременог већа јасно говори да је она на посебан начин одлучила да се „жртвује“ и исправи исказану вољу бирача у главном граду, по којој ова партија није успела да пређе цензус и добије своје одборнике у градској скупштини. Али ако се не може на велика врата ући у власт, ту су споредни улази који ће свакако послужити да се задовоље амбиције и интереси ЛДП-а. Прихватање и наговештаја могућности да ова странка уђе у Привремено веће мимо изборне воље грађана само показује до које мере је у нашој политици све могуће и да су погажени сви морални узуси и демократске вредности.То се јасно може видети у изјавама председника странке Ч. Јовановића,који настоји да објасни на себи својствен начин како је могуће остварити ову политичку алхемију и ући у Привремено веће мимо и насупрот јасно изражене воље грађана Београда. Као и увек досад, његова главна теза је садржана у тврдњи да се ова странка сада мора жртвовати јер гласачи у Београду нису били „дорасли” до реформаторских и модернизаторских идеја ЛДП-аи зато су они сами кажњени јер су оставили њихове кадрове изван градских управљачких структура.Сада ће ова „грешка” коју су начинили бесловесни бирачи коначно бити исправљена.„Врло добро свако у Србији зна која је снага наше странке, у чему је њена вредност и због чега је потребна том привременом већу.Београд ће бити кажњен уколико владајућа коалиција на нивоу републике ускрати ЛДП-у место у привременом већу и Београђани ће изгубити још један мандат за право да након београдских избора поведе овај град другачијим путем од оног којим се кретао годинама уназад. Не знам да ли је то по закону или не, нека о томе мисли онај ко те одлуке доноси, али желим да наши људи седе у управи Београда, да не дозволе да Београд постане плен Дачића и Вучића и да у сваком тренутку остану упоришна тачка сваког нормалног човека.”

У овој изјави председника ЛДП-а изражена је огољена тежња да се сада буде по сваку цену у градској власти (као нека врста показне вежбе за могуће републичке коалиције) и то се покрива флоскулом да се тако чува упоришна тачка нормалности на коју универзалну тапију имају кадрови ове странке,који мимо свих правила и закона морају бити укључени у Привремено веће као посвећени чувари нормалности.То је у ствари право наличје тзв. грађанске политичке опције која је очигледно спремна да,када су њени политички и пословни интереси у питању,погази основне демократске принципе.

Публициста