Колекција акварела професора виолине

Акварел, та јединствена и данас запостављена техника сликања, толико је опчинила Милутина Поповића да је 1955. године, по доласку на студије у Београд, од скромног џепарца успео да купи један такав рад. Било је то дело руског акварелисте Алексеја Алексејевича Васиљева, прво у збирци која данас броји око 220 радова, углавном домаћих аутора, насталих од 1900. до 1980. године. Део колекције, око 120 радова, које је насликало 88 уметника, публика ће моћи да видидо 2. децембра у Продајној галерији „Београд”, под званичним насловом „Колекција акварела Милутина Поповића – осамдесет година (1900–1980) српског акварела”.

Милутин Поповић је радни век провео као професор виолине и виоле у београдској школи „Др Војислав Вучковић”, али га љубав према акварелу и трагању за вредним уметничким делима није напустила све до данас. Иако замишљамо колекционаре као богате људе, наш саговорник каже да то није увек тако, да је аквареле куповао од професорске плате и трагао за њима пратећи  инстинкт. У том вишедеценијском послу много је о уметности научио. Рецимо, о запостављености акварела, о чему сведочи податак да су од краја Другог светског рата у Београду одржано свега две до три изложбе акварела. Испоставило се да је Поповићево колекционарство било нека врста мисије, јер ова збирка надомешта празнину у истраживању акварела, пружа обиље података, указује на неговање и чување посебне уметничке грађе.

„Шумовит предео”, Богдан Шупут, 1936.

– Изложба радова из моје колекције приказује како се развијао акварел у нашој земљи и сведочи о присутности елемената пленеризма, поентилизма, симболизма, импресионизма, експресионизма, интимизма, поетског реализма, све до апстрактних промишљања у делима домаћих уметника. Идеја Здравка Вучинића, аутора поставке била је да публику упознамо са техником акварела познатих сликара југословенске и српске  уметности 20. века. Та остварења говоре о истраживању могућности акварела у делима Мила Милуновића, Зоре Петровић, Пеђе Милосављевиаћ, Петра Лубарде, Цуце Сокић, Милоша Голубовића, Бете Вукановић итд. Истакао бих и ауторе као што су Ђорђе Чутуковић, Васа Поморишац, Борислав Богдановић, Иван Радовић, Милица Чађевић, Наталија Цевтковић, Анђелија Лазаревић – објашњава Поповић.

 „Травник” Никола Бешевић, 1933.

Наш саговорник открива да су га привлачили акварели, али и уља на платну  из периода Првог светског рата, којих у његовој збирци има око педесетак.

– Колекционарству сам се окренуо спонтано. Музика је била моја професија, а уметничка дела за која сам се заинтересовао ишла су уз то. Куповао сам у Продајној галерији „Београд”, потом  од самих уметника, познавао сам сликаре Недељка Гвозденовића, Пеђу Милосављевића, Ивана Табаковића, Стојана Аралицу, Ољу Ивањицки. Дешавало се и да сам 15 година чекао да се нека породица одлучи да прода слику из периода Првог светског рата. Данас имам нека веома ретка дела. Једног дана део ове драгоцене колекције остаће у породици, тачније у власништву мог унука, а део радова самвећ  поклонио неким музејима. Уживам у уметности.Кад купим слику гледам је данима, и увече и ујутру и то задовољство нико не може да ми одузме.

Б.Лијескић