Србе на северу КиМ највише брине незапосленост

Срби који живе у четири општине на северу Косова имају осећај несигурности и страха за будућност, вишеструке подељености – по основу политичке припадности,  материјалног статуса, запослености у јавном или приватном сектору и практичне изолованости севера од остатка Косова.

Оваква слика стиче се на основу разговора са људима у фокус групама показало је истраживање ставова грађана у Косовској Митровици, Лепосавићу, Звечану и Зубином потоку које је спровео је Форум за етничке односе.

А када се у анкети понуде одговори на питање које дугогодишње проблеме испитаници не могу да реше, добије се следећи низ: запошљавање, тежак материјални положај, несигурност, недостатак станова, образовање, лош друштвени и културни живот, политичка ситуација, корупција и криминал, немогућност да се оде са Косова, слобода кретања, легализација објеката, притисак власти из Приштине, немогућност да се започне сопствени посао и лош положај младих.

Пошто су то кључни проблеми не чуди и да листа приоритета Срба са севера, шта најхитније треба да се уради,  изгледа овако: незапосленост (14,3 одсто), инфраструктура (11,2), сиромаштво (10,1), корупција и криминал (9,6), безбедност и слобода кретања(9,1), владавина права (7,4)...

На седмом месту листе приоритета је жеља Срба са севера да имају већи утицај на политику Владе Србије. У истраживању нема дубљег тумачења овог става, али је могуће помислити да они мисле да је влада дужна да посебно „награди“ то што они, остајући на северу, „жртвују“ себе за српство и Србију.

Ненад Ђурђевић, координатор форума, каже да Срби на Косову брину бриге као и грађани Србије, али и поред тога постоји дистанца према запошљавању код Албанаца. У истраживању Албанци и нису доминантна тема јер су Срби 14 година изоловани, или су се самоизоловали.

Истраживање је рађено и у фокус групама у поменута четири места у септембру ове године, а учесници су били представници политичких партија који су учествовали на локалним изборима на Косову, невладиних организација, медија и грађани. Ту се показало да влада страх, да се људи плаше и за себе и за децу, и да испитаници сматрају да је то подручје огрезло у криминалу и корупцији.

Грађани на северу су и политички несигурни, јер, како објашњавају, нико им није рекао шта ће бити после 3. новембра, шта ако се не изађе на изборе, ко ће представљати Србе, у којим институцијама. Економску независност осећају Срби запослени у јавном сектору, а њих је знатан број, међутим они се плаше губитка посла после избора.

Испитаници се слажу да правни систем не функционише, да је висока стопа незапослености, да има корупције и непотизма,  да нема производње и инвестиција, да је лоша инфраструктура и да млади одлазе.

Изборе оцењују као питање егзистенције, не као локалне него као статусне, а излазак на њих оцењују као прихватање друге државе уз неверицу да ће српском народу донети ишта добро. Ђурђевић објашњава да су Срби на Косову добро обавештени, али да нису убеђени у оправданост избора.

„Много су били активнији они који су били за бојкот избора. На пример, кроз Митровицу је стално ишао разглас, и људи разумеју да се избори организују по косовским законима. Ни изборна понуда није била баш нека. Кампању из Београда су схватали као застрашивање. Треба рећи и да им се 10–15 година причало једно, а сада им се прича друго. Они једноставно немају поверење у политичку елиту ни на локалу ни у Београду.”

Сами Срби су политички подељени, као и статусно, на оне који раде и на оне који не раде, на патриоте и издајнике, на оне који за раде за странце и Албанце, на оне који су за Бриселски споразум и оне који су против њега и на оне који су за изборе и који су против.

Срби на Косову највише су задовољни својим здрављем и могућношћу да се ослоне на пријатеље, а незадовољни су заштитом од криминала и корупције. Звечан је град у коме су испитаници у највећој мери задовољни својим животом, а на другом месту је Косовска Митровица.

Занимљиво је да испитаници тврде да не знају шта је садржај Бриселског споразума и да истовремено чак 97 одсто њих редовно прати дневне вести на телевизији, а 92 одсто чита чланке с политичким темама у дневним новинама.