Сиротињски капитализам

Информација да су се двојица чланова српске владе, који важе за имућније међу политичарима, одрекла министарских плата у хуманитарне сврхе, изазвала је различите реакције читалаца "Политике" – од оних негативних да је у питању чиста демагогија, па до позива другим министрима да следе њихов пример. Паралелно се отворила и расправа о богатству српских политичара, заснована на стереотипу насталом у последњих петнаестак година 20. века – да бити богат у Србији значи бити лопов.

Иако, према мишљењу наших саговорника, економиста, социолога и психолога, грађани у великој мери имају право да сумњају у начин на који су се појединци обогатили, с обзиром на то да су практично сами гледали како неки људи, захваљујући везама са подземљем или режимом, за неколико година зарађују оно што се поштеним радом не може зарадити ни за читав живот, они ипак истичу да се ствари данас доста разликују у односу на деведесете године прошлог века.

– Сад су другачија правила игре и људи могу поштено да дођу до пара. Постоје особе које имају предузетничког духа, спремности да ризикују и памети да остваре своје циљеве – каже Жарко Требјешанин, психолог, и додаје да "временом, када Србија постане нормално друштво, неће бити срамота то што је неко богат, већ ће то бити за поштовање".

Коментаришући јучерашње писање "Политике" и закључак да су, због тога што целе плате дају у хуманитарне сврхе Божидар Ђелић и Драган Ђилас најбогатији српски министри, Требјешанин оцењује да би се из текста пре свега дало закључити да су они најхуманији.

– Можда има и богатијих од њих, али оних који не дају ништа у добротворне сврхе, или чак и не пријављују сву своју имовину. Зато мислим да би прикладнији наслов био "Најхуманији српски министри" или нешто слично – додаје Требјешанин.

Он, такође, примећује и да ће се ретко која особа која је своје богатство стекла нелегалним путем одлучити да, у оваквој ситуацији, целу плату државног чиновника поклони. То, наиме, аутоматски привлачи пажњу јавности и "скреће рефлекторе" на њих, што они желе да избегну.

– Такав потез би довео до тога да их људи питају од чега ће да живе, а то би водило откривању њиховог иметка и начина на који су га стекли – каже Требјешанин и додаје да "пребогати људи углавном увек мисле само на себе и понашају се као стипсе".

И економиста Бошко Мијатовић упозорава да то што је неко богат не мора да значи и да је лопов, већ да може да значи да је, рецимо, веома способан.

– Проблем је, међутим, што смо ми навикли на "богаташе" из ’90-их година. А знам, рецимо, да је Ђелић новац зарадио као регионални директор "Креди агрикол банке", дакле, потпуно поштено. То је приватна банка и она има право да плати свог човека колико год жели, а то зависи од тога колико им је драгоцен – каже Мијатовић, додајући да он Ђиласа и Ђелића и не би сврстао међу најбогатије људе у Србији, већ у "средњи ниво успешних пословних људи".

Подозрење према богатим људима у Србији, истовремено, вуче друштво на супротну страну од оног којем тежи, а то је развијени капитализам, који почива на успешним појединцима. То је, како каже Мијатовић, егалитаристички синдром, који корене вуче из претходног социјалистичког друштвеног уређења, а сада се јавља у облику идеја неокомунистичке оријентације. Такве идеје ће, према његовом мишљењу можда још јачати у будућности пошто се људи сада још живо сећају краха претходног друштвеног уређења.

Према оцени Милана Николића из Центра за проучавање алтернатива, кључ лежи у транспарентности, односно у јасном приказивању иметка политичара и начина на који је до њега дошао.

– Људи не би смели да имају ништа против богатства стеченог на легалан и легитиман начин. Проблем је, међутим, што овде људи тешко могу да препознају ко је паре стекао поштено, а ко непоштено. Свакодневно се објављују контрадикторне информације, па се онда сумња и на оне који су богатство стекли ван ове земље, без икакве повезаности са некадашњим режимом или подземљем и чак и пријавили све што имају. А у атмосфери у којој се за све говори да су лопови, прави лопови се најлакше сакрију – каже Николић.

--------------------------------------------------------------------------

Богат политичар, добар политичар

Грађанима треба да одговарају богати политичари, ако су то богатство стекли поштено, оцењује Милан Николић, јер "такав политичар је мање склон корупцији и трошењу државних средстава у сопствену корист".

О томе да се и на Западу политиком углавном баве имућни људи, сведоче и подаци о богатству америчких политичара. Хилари Клинтон је, на пример, најбогатија међу сенаторима и конгресменима који су кандидати за председника. Она је, рецимо, при подношењу података о имовини пријавила и говоре свог супруга, од којих се у породични буџет за годину дана слило 10 милиона долара (њен супруг Бил наплаћује најмање 300.000 долара по говору).

У Конгресу САД, међутим, седе и далеко богатији представници народа. Најбогатији је демократски сенатор Херберт Кол, власник професионалног кошаркашког клуба "Милвоки Бакс" вредног 260 милиона долара.

Едвард Кенеди, демократа из Масачусетса, пријавио је четири породична фонда од којих је сваки вредан између 20 и 100 милиона долара, док председник комитета који надзире рад обавештајних служби Џеј Рокфелер, наследник чувене фамилије, има три инвестициона фонда вредна више од 80 милиона долара.

Демократски сенатор Кристофер Дод пријавио је на име ренте за своју викендицу у Ирској између 5.000 и 15.000 долара, плус 30.000 долара аванса за своју књигу "Писма из Нирнберга" (отац му је био тужилац на суђењу нацистима).

Али нису сви конгресмени богати. Демократски представник Дејв Оби и демократски сенатор Роберт Бирд, који као копредседавајући у једном комитету располажу буџетом од преко хиљаду милијарди долара, имају најскромније личне буџете. Бирд (89) у пензијском фонду има од 100.000 до 200.000 долара, док Оби у два оваква фонда има мање од 115.000 долара.