Специјални пољупци

Премијер Дачић, склон јаким политичким емоцијама, беше подучио Душана Бајатовића како да се помири са Зораном Михајловић. Рецимо, да се Душан примакне министарки надохват загрљаја и удели јој, или, ако то буде могуће, размени са њом три пољупца. Максимум.

Али, дама задужена за енергетику правовремено је избегла такву врсту нападне интимности. Једноставно се измакла.

Та три неостварена пољупца имала су свој јаки печат на симболичкој равни. Нешто није у реду у владајућој коалицији, али и у највећој странци. Бајатовић је на челу монополске губитничке фирме, али и персонални адут за мастодонтски подухват „Јужни ток“. Видели смо да је Вучић на Зораниној страни. Али председник Николић није. Да јесте, не би онако неприлично нагрдио владу своје државе усред Кремља, пред Путином лично.

Министарка месецима објашњава шта је то што Бајатовић мора да уради, и њој је сасвим јасно зашто он то неће. Слутили смо па коначно и сазнали да до човека кога министарка не љуби јако држи руска страна. Без њега неће започети заваривање цеви за гас. Иако нас та привилегија кошта више него било кога у комшилуку. И у томе је проблем. Нема човека – нема проблема, рекао би Стаљин.

Наравно да Србе, који су се нашли на врху, кроз државни посао често воде јака осећања. Мит о моћној православној браћи умео је да надвлада политички разум овдашње елите. Због тога сам склон да пружим сву своју скромну подршку Зорани Михајловић, ако би то бар мало помогло у разумевању разлике између интереса и сервилности.

Посета шефа ове државе Русији свела се на кротко слушање примедби, уз неку верзију пролетерске интроспекције и покајничког „раскритиковања“. Узгред, у Кремљу, у аристократском царском амбијенту, пољубаца није било. Владимир Владимирович се чврсто држао на прописном државничком одстојању, како би избегао могућу изненадну навалу присности госта из Србије.

А онда, министарка Зорана је упадљиво скрајнута. Није је било тамо где би морала да буде прва, најважнија. Постало је јасно да је „друга страна“ због нечега не воли. Ето, не воли је, могуће је да у нечему много смета, ако од ње зависи „Јужни ток“, ништа лакше.

Мада, није баш тако, мада се Душан Бајатовић и без остварења Дачићевог плана издигао изнад кризе гасовите фирме и огромних дугова. Вицепремијер Вучић је обећао да неће дозволити да Зорана падне, и објавио вест да за који дан дама иде у Москву.

Није отишла, јер је опет, лице надлежно да је угости, изненада морало у неку посету. Или се разболело, свеједно.

Ако министарка није могла у Москву, Москва је стигла у Београд. Дошао је Сергеј Шојгу, министар одбране. Човек је лепо рекао да се војна сарадња између две земље свела на „непристојне размере“, без воље да објасни ко је у том компликованом односу био непристојан. Потписан је уговор о војној сарадњи, који је значајан, пре свега јер таквих папира није било последњих петнаест година. Али, то је ипак само протокол, који, далеко било, није никакав билатерални пакт, или нова варијанта бедема пред некаквом најездом на српски део Балкана.

Москва наводно нема ништа против каквог-таквог приближавања Србије Европској унији, али нерадо слуша било какве сигнале о могућој присности са НАТО-ом. Антиракетни штит алијансе у државама које су биле чланице Варшавског уговора доводи Москву у стање латентне ратне неурозе.

Уговор је, дакле, сам по себи, сигнал Западу да Москва и Београд имају специјалне односе, иако заправо о томе нема говора. Ако изузмемо куртоазне фразе, љубави нема, постоје само интереси. У размени поимања значаја интереса, моћнији увек имају адут више, који користе мање или више деликатно. Неприкладне прозивке министарке енергетике пример су крајње неделикатности.

На том нивоу може се сагледавати актуелни политички и лични однос између председника Николића и Александра Вучића. И један и други су убедљиви у тврдњама како су они део исте политичке новеле, да их ништа не може раздвојити, јер заједно живе у идили коју су сами стварали. Ако заиста јесу у амбијенту бајке, она је само њихова. Али, њихове концепције се толико разликују да је, упркос проглашењу патетичне љубави, могућ болни расцеп. Није то само због дивергентних визија између Србије као руске губерније (Николић из радикалских дана) и континенталног рационализма.

Николић је икона политичког архаизма и конзервативности којом је окован. Вучић се тешко носи са својом прошлошћу, плане чим је неко спомене. Али он је популиста са енергијом која још није почела да производи живот. Мада, има наде, бар док његову штићеницу Зорану Михајловић не застрашује моћ која чува Душана Бајатовића.

Председник државе је, у складу са својим добрим навикама, доделио високо одликовање Сергеју Шојгуу. Руски министар је примио орден, уз показивање високог достојанства. Али, три пољупца није стигао да избегне, ма шта они значили.